PAVLE POPOV: Možeš da me staviš u simfonijski orkestar ili u avangardni ili džez bend, uvek ću se snaći (VIDEO)
Pavle Popov, Foto: Stefan Kojić

espreso intervju

PAVLE POPOV: Možeš da me staviš u simfonijski orkestar ili u avangardni ili džez bend, uvek ću se snaći (VIDEO)

"Uvideo sam da moram da naučim, da tuđe ideje reprodukujem i shvatim. Mislim da meni lično to stoji iza svih saradnji - da naučim da radim s drugim ljudima"

Objavljeno: 12.03.2019. 14:46h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 146

Multiinstrumentalista i kompozitor Pavle Popov (1989) poslednjih nekoliko godina se nameće kao jedno od najznačajnijih novih imena domaće muzičke scene. Pri tome, upadljivo je da za njega ne možete baš lako vezati neku žanrovsku odrednicu, jer nastupa i kao izvođač i autor komponovane muzike, pijanista, gitarista, kontrabasista, svira u rok bendovima, džez bendovima. Sa bratom Srđanom predvodi bendove Coucou Abel i Sergio Lounge, dok je poznat i po svom autorskom projektu "Daydreaming" u kome iz "sanjalačke" i "meditativne" pozicije pristupa muzici za različite instrumente. 

Njegov stvaralački rad na polju klavirske muzike danas je naročito aktuelan zahvaljujući kompilaciji "Klavirsko nebo", jedinstvenom i veoma značajnom izdavačkom poduhvatu koji ima ambiciju da promoviše savremene tendencije u pijanističkoj muzici. Ujedno će biti i jedan od nekolicine autora i autorki s kompilacije koji će i uživo izvesti svoju muziku na koncertu 15. marta, u Centru za kulturu Vlada Divljan (20h).

 

 

Kako si se inicijalno zainteresovao za klavirsku muziku? Tvoj album "Daydreaming piano" objavljen je 2014. ali je sniman još ranije, od 2009-2013.

Ja u suštini nisam pijanista, ali uvek su me interesovali klavir kao instrument i klavirska muzika. Za taj prvi album, prosto sam seo za klavir i napisao note. Nikad u suštini nisam znao to da odsviram, već je to uradila moja koleginica Aleksandra Bengin. Snimali smo u Gornjem Milanovcu kod jednog našeg porodičnog prijatelja. To je jedna svita od devet stavova, neki moj početak bavljenja klavirskom muzikom.

Pre možda godinu dana sam razgovarao sa Šiljom, vlasnikom bara 20/44 koji sada više ne postoji. Tu je postojao klavir. Onda je Šilja mene pitao da li znam da sviram klavir, pa smo se dogovorili da spremim prvi nastup u roku od dve nedelje. Kada sam posle došao kući, video sam da ja možda imam 15 minuta materijala i da ne znam kako ću da održim taj koncert. Onda sam prosto krenuo da vežbam klavir, samo sam se tome posvetio. Iz toga su došle nove kompozicije.

Klavirsko nebo je kompilacija Ivana Lončarevića i Pop Depresije, za koji mislim super inicijativa da se klavirska muzika predstavi kao pank 21. veka i da se ti moderni trendovi približe našoj publici. Kao što to rade Nils Fram i ekipa.

 

Jedan od pijanista sa komplilacije Klavirsko nebo
Jedan od pijanista sa komplilacije Klavirsko nebo foto: Stefan Kojić

 

Kada si pisao svoje prve klavirske kompozicije pre desetak godina, da li si tada već slušao te ili neke druge autore? Šta ti je bilo inspiracija?

Tada sam najviše bio pod uticajem Brajana Ina i Erika Satija. Kod njih se kompozicija ne bavi toliko konkretnim tonovima, već dužinama, bukvalno merenjem vremena. I sam Brajan Ino je za sebe govorio da on nije muzičar, nego neko ko meri vreme. Meni je tada to bilo inspirativno. Te kompozicije nisu toliko u vezi sa klasičnom muzikom, već više sa ambijentalnom, čak možda i rokom. U smislu da su svedene, jednostavne.

 

Da li voliš i klasičnu klavirsku muziku?

Da, da, naravno. Najviše volim rusku školu.

 

Da li ti inspiracija dođe sama od sebe, ili sedneš pa kažeš sebi - sad ću da komponujem?

Mislim da ne postoji jedan način ili neko pravilo...

 

Na primer, ta kompozicija "Japanski vrt" koju si komponovao za kompilaciju "Klavirsko nebo"?

Za tu kompoziciju konkretno, imao sam od početka jasnu viziju šta želim da prikažem. Neke druge se prosto zovu "Meditacija broj 3" ili "4", i nemam nikakvu vizualnu ili literarnu asocijaciju. Što je sad počelo da predstavlja problem, jer ću uskoro da izdam album za Pop Depresiju "Daydreaming Rhodes". Pravim i zbirku nota, i onda postoji mali pritisak na mene da smislim nazive tih kompozicija. Pa u suštini tražim ljude koji bi to smislili umesto mene. (smeh)

"Daydreaming" je moj višegodišnji projekat. Imam taj album za klavir, pa za flautu, i za harfu. Nedavno sam s koleginicom Ksenijom Komljenović snimio i za vibrafon, pa sad za Rhodes (vrsta klavijature, op. a), biće i za gitaru, to je neka dugotrajnija ideja.

 

Pavle Popov
Pavle Popov foto: Stefan Kojić

 

 

Nekada su ti bili uzori Brajan Ino i Erik Sati, a šta bi bili današnji uzori u klavirskoj muzici?

Ljubomir Melnik. On mi je baš interesantan. Mada, ja ne znam kako on to svira. To je neponovljivo. Kod njega mi je zanimljiva ta sonornost, specifičan zvuk klavira koji samo kod njega postoji. Ali, ne znam kako bih to pretvorio u svoju muziku.

 

Sviraš gitaru i komponuješ u bendovima Coucou Abel i Sergio Lounge, sa svojim bratom Srđanom. Oba projekta su na neki način pogled u prošlost. Šta je tebi privlačno u tim pedesetim i šezdesetim, u muzičkom i možda pop-kulturnom smislu?

Sviđa mi se taj naivni i neposredni pogled na stvari. Mislim da se danas nekako preteruje u velikim stavovima, ili sa druge strane ni nema nikakvih stavova. To je neka čudna situacija.

Konkretno, za Cocou Abel smo bili inspirisani space-pop albumima iz pedesetih. Naročito nas je inspirao "Sounds in the night" koji je objavio saksofonista Sem Marovic. To je muzika sa bubnjem, perkusijama, kontrabasom, gitarom i saksom. Ništa grandiozno, ali su ti aranžmani prelepi. Mi smo hteli da pravimo gitarsku muziku nalik na taj album, ali da nema distorziju, već da se bavi drugim stvarima na gitari.

 

Tu su čak i neke dve-tri rege numere. Otkuda to, one dolaze ipak iz nekog žanrovski kasnijeg perioda?

Bubnjar Feđa Franklin i ja smo veliki fanovi rege muzike pa bismo onda tako, u pauzama na probi, džemovali neke rege kompozicije. I onda se to spontano dogodilo.

 

Pijanista, gitarista, kontrabasista, kompozitor...
Pijanista, gitarista, kontrabasista, kompozitor...foto: Stefan Kojić

 

Sviraš sa velikim brojem muzičara i na džez i na rok sceni. Koliko ti je teško da se prebacuješ između toliko različitih projekata, pošto sviraš i svoju autorsku muziku uz sve?

Pa, nije mi teško. Ja sam baš specifičan u tom smislu. Možeš da me staviš u simfonijski orkestar, ili u džez bend, ili u avangardni, eksperimentalni. Sigurno ću se snaći, da nešto odsviram. Inspirativno mi je jer, od početka bavljenja muzikom sa Serđom (Srđan Popov, op.a), uvek sam ja bio vođa benda, koji je davao ideje i svima pričao šta da sviraju. Onda sam uvideo da moram da naučim, da tuđe ideje reprodukujem i shvatim. Mislim da meni lično to stoji iza svih saradnji - da naučim da radim s drugim ljudima.

 

Kako ti se čini domaća scena sa stanovišta infrastrukture - klubova, medija?

Ja i sviram i posećujem te klubove, deo sam te scene. Ali imam utisak da je to sve andergraund. Ništa čime se mi bavimo nije dostupno široj publici.

 

Misliš da internet i fejsbuk nisu tu pomogli?

Nemam taj utisak.

 

 

 

Što se tiče same muzike i muzičara, šta ti je trenutno najzanimljivije, nevezano za bendove i postave u kojima nastupaš?

U suštini, ono što mi se najviše sviđa, već sam učestvovao u tome. Tapan su mi zanimljivi, kao i ovo što Peđa Milutinović i MKDSL rade.

 

Ti si full time muzičar. Kako to ide, jel uspevaš da obezbediš egzistenciju?

I Serđo i ja živimo od muzike, već to je samo po sebi uspeh. A nismo nešto popularni... možda je to samo moj utisak. Sviram ponekad i u Pozorištu na Terazijama, gde honorarno menjam kontrabasistu. Sve ostalo su svirke i dosta studijskog rada. Samo ove godine, učestovao sam već na dva albuma. Stalno se nešto odvija.

 

Šta je konkretno u planu što se tiče autorskih studijskih albuma?

Trenutno radimo drugi album Coucou Abel, koji će biti dosta drugačiji od prvog. Jer sada je ta raketa (sa omota albuma, op.a) koja je uzletela izgubljena u svemiru. Biće mračniji i slojevitiji. Za ovaj album smo odlučili da nasnimavamo instrumente. To je dugotrajniji i teži proces nego kao što snimili prvi album, kad smo odvojili tri dana i snimili sve.

Sećam se kad smo svirali sešn za prvi album, bili smo nezadovoljni kako je ispalo. A u stvari, kako smo više slušali i s protokom vremena, sve nam je bolje zvučalo. Sad je proces obrnut jer što više radimo na tom albumu i dodajemo instrumente, nekako mi je sve dalje finalni proizvod. Ideja je bila da završimo do proleća, ali mislim da je to nerealno.

Drugi album koji radim je Sergio Lounge. Tu isto postoje kompozicije, tako da sledi produkcijsko uobličavanje.

 

 

BONUS VIDEO: Espreso Live Session #2: Dukat/Stray Dogg

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media