VLADIMIR TABAŠEVIĆ ZA ESPRESO: Slušam Zdravka Čolića i Acu Lukasa, čitam o Materiji i pamćenju
Vladimir Tabašević, Foto: Tanjug / Dragan Kujundžić

intervju s dobitnikom nin-ove nagrade

VLADIMIR TABAŠEVIĆ ZA ESPRESO: Slušam Zdravka Čolića i Acu Lukasa, čitam o Materiji i pamćenju

'Često se čita da bi se namirila ta meduza savesti koja nas peče zbog sveopšte hajke na "neobrazovane" '

Objavljeno: 26.01.2019. 11:15h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 168

Malo koji je pisac mlađe generacije privukao ovoliku pažnju stručne i nestručne javnosti poput Vladimira Tabaševića. Publika izvan uskih književnih kružooka i poznavalaca scene ga je zapazila pre dve godine kada se našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu, a potom podigao prašinu javno iskazujući nezadovoljstvo rezultatima tog izbora. Potom je prošle jeseni spalio svoju knjigu "Zabluda Svetog Sebastijana" i okačio post na fejsbuku, kao (kako će kasnije objasniti, šaljivu) reakciju na "fenomen Kije Kockar" i uspešnu promociju njenog romana na Beogradskom sajmu knjiga. Ne libi se da u svojim javnim istupima tematizuje odnos između "visoke" i "niske" kulture, te je zahvaljujući svojim stavovima često percipiran kao svojevrsni enfant terrible srpske književnosti i kulturne scene. 

Njegovo delo je takođe predmet polemika među domaćim kritičarima i kritičarkama, no ipak je ove godine on došao do najvećeg i najpoznatijeg domaćeg književnog priznanja: NIN-ove nagrade za najbolji roman na srpskom jeziku u protekloj godini. "Sada se kao zreli pisac koji vlada jezikom i pričom bez priče, atmosferom i složenim motivima, potpuno predaje kontrolisanom jezičkom delirijumu. Tabašević menja perspektive i tehnike, da bi jezičke krhotine iz prvog dela teksta u drugom prikupio u slagalicu - priču koja će nam, na kraju, umesto izlaza ponuditi u novi jezički i egzistencijalni lavirint" piše u obrazloženju žirija.

 

Tvoj novi roman "Zabluda svetog Sebastijana" je često percipiran i komentarisan u ključu "nerazumljivosti" iz perspektive tzv. "prosečnog" čitaoca, odnosno eksperimenta na polju jezika i njegovog značenja. Da li ti je, i u kojoj meri, značajno da što više ljudi razume tvoje delo u konvencionalnom "šta je pisac hteo da kaže" značenju?

U svojoj književnosti, podrazumevam i oslanjam se na meni lično izuzetno važnu pesničku tradiciju. Imena Momčila Nastasijevića, Miloša Crnjanskog, Novice Tadića, Vojislava Despotova, Vladimira Kopicla, presudno su odredila moj odnos prema jeziku. Smatram da se, tek s obzirom na to nasleđe, može i mora ići dalje. Međutim, to ne znači da čitalac mora u pola noći probuđen od strane nekog demona-ispitivača, da naizust izdeklamuje "Sedam lirskih krugova" Momčila Nastasijevića, da bi mogao da "razume" ono kako ja danas koristim jezik u svjojoj književnosti.

Ova knjiga, pre svega, traži čitaoca koji ne želi da čita da bi u svojoj intimnosti imao satisfakciju zbog činjenice da čita uopšte. Jer tolika se moralna panika neprestano diže zbog famoznog "ne-čitanja", da ljudi, često, čitaju samo da ne bi bili (pred sobom, naposletku) oni koje se neprestano optužuje da su neobrazovani i da "ništa ne čitaju". Često se čita da bi se namirila ta meduza savesti koja nas peče zbog sveopšte hajke na "neobrazovane".

Takvi čitaoci, prženi tom meduzom, od ove knjige neće imati ništa, jer jezik kojim je ona pisana, ne dopušta da je čitate kao da pijete čašu limunade u kafiću koji se zove "Ja sam načitan/a". Jezik kojim je pisana traži radoznale oči, koje su spremne da pozrikave ka unutra, da bi se u tom sudaru dve putanje najvlastitijih očiju, slika zamutila, poduplala, kao da ronite u ledenoj Neretvi.

Ova knjiga, prema tome, traži radoznale ronioce. Obrazovane, neobrazovane, izbegle ili pribegle, ova knjiga se obraća svima koji su spremni da svoje predrazumevanje o književnosti (i svetu) ostave po strani, i da, uprkos prisili na (pogrešno?) razumevanje književnog teksta, pokušaju da osete(!) šta znači: Jež sam, iako tečem.

 

Vladimir Tabašević
Vladimir Tabašević foto: Tanjug/Rade Prelić

 

Stiče se utisak da tekst naročito oblikuješ kroz značenja, odnosno preispitivanja značenja reči. Koja umetnička i lična motivacija se krije iza takvih preispitivanja, zašto su ti ona značajna?

Lično, ja sam ispitivanje naročitih oblika kroz preispitivanje značenja reči. Dokle god naša kultura ne bude čula i osetila koji je značaj Kopiclovih stihova: Istorija se ne ponavlja ne ponavlja ne ponavlja, ja ću, uporno, kao u pornićima, da glumim umetničku strast.

 

 Kakav bi bio tvoj odnos prema pitanju "slobode u pisanju" naspram "utemeljenih vrednosti i pravila" - gde treba povući crvenu liniju sa eksperimentom u književnosti, i da li je uopšte treba povući?

Nisam još čitao pisca koji je zaista pisao a da je imao preteran obzira prema "pravilima" koja su vladala u vreme kad je pisao. Pisanje jeste način da se u jeziku preispitaju konvencije i ono što nam je servirano kao "zdravorazumsko stanovište". Najpostmoderniji gest je da rečenicu počneš sa "probijao se kroz guste pramenove magle". Možda je neki pisac, nekada, zaista u magli video guste pramenove, ali oni koji danas pišu, obmanjujući sebe i čitaoce da zaista u magli vide "guste pramenove", pa nam još tim rečima pokušavaju preneti nekakav doživljaj sveta, znam da nemaju pojma ni o svetu, ni o maglama, ni o književnosti, ni o kvalitetu doživljaja sveta o kojem bi da propričaju tuđim rečenicama.

 

Tvoje reakcije na dodelu NIN-ove nagrade su predmet polemika u kulturnoj javnosti i medijima još od 2017. godine i nagrade za Ivanu Dimić, kada te je deo javnosti optužio za mizoginiju i rasizam zbog statusa na društvenim mrežama ("darujmo ženu, jer je žena, stavimo Obamu, jer je crn...). Kako iz današnje perspektive gledaš na sve što se tada dešavalo i kakav imaš odnos prema NIN-ovoj nagradi danas? 

To je delić neke fejzbuk javnosti, njihov manir, kojim politikantska i karijeristička omladina, nedostatak svog talenta nadomešćuje bezočnim lažima i intrigama. Ljudi koji kad me sretnu na ulici smejulje se, spuštaju pogled dole, srame se zbog besprizornosti na koju su spremni u svojim domovima, iza ekrana, hrabro ulogovani na svoje fejzbuk profile. Ostatak te rečenice koju navodite je najvažniji.."da bismo i žene i crnce ostavili tamo gde jesu - na mestu potčinjenosti.." Nemojte i Vi to da izostavljate. Nagrada je važna jer obezbeđuje piscu mogućnost za njegov dalji rad, a to je piscu najvažnije.

 

Tabašević nakon proglašenja dobitnika NIN-ove nagrade
Tabašević nakon proglašenja dobitnika NIN-ove nagrade foto: Tanjug / Dragan Kujundžić

 

Kako komentarišeš književne kritike i osvrte na tvoje delo koje potenciraju "rodno diskriminatorne prakse" u načinu na koji gradiš ženske likove (između ostalih, ali ne i jedini, sa portala Bookvica i Masina.rs)?

To su ovi gore pomenuti politikanti koji čekaju tuđi trenutak pažnje javnosti, da bi za sebe našli mesto u nekoj "žiži". Ti ljudi ne razumeju ništa čime se bave, ni klasne odnose, ni rodne diskriminacije, i oni su upravo taj agens koji sve ono protiv čega se, navodno, bore, čine u svojim neposrednim, teorijskim praksama. To su ljudi koji zarađuju na tuđem stradanju. Stradanju žena, radnika, homoseksualaca, izbeglica, itd. Netalentovani mamini i tatini sinovi, koji sebi i drugima ne mogu da oproste da neko drugi poseduje ono što su ih roditelji ubeđivali ceo život da je njihovo i samo njihovo ekskluzivno svojstvo.

 

Kako vidiš ulogu kritike i kritičara u literarnoj zajednici? Koliko kritike utiču na tebe u formativnom smislu - da li su nekada uticale na tebe da nešto izbaciš, ili dodaš, promeniš, u svom stvaralaštvu?

U našoj književnoj čaršiji pročitao sam možda tek pet redova autentične književne kritike, one kritike koja nije puko biflanje i recikliranje unapred podrazumevanih kvazi-teorijskih stanovišta. To su ljudi koji su zaposleni ili u ne-vladinom sektoru, gde za novac moraju da pronađu mizoginiju, svuda oko sebe, ili pripadaju nekom "taboru" u kojem jedni drugima generišu fantaziju da rade "užasno važne stvari po pitanju emancipacije." Jedna od takvih je opsednuta mnome i tu svoju opsesiju nastoji da primeni na moj književni rad, tamo nalazeći elemente nekakve mizoginije. Za žensko pitanje, na primer, više je učinila Aleksandra Subotić, u svom petnaestominutnom obraćanju u Zadruzi 2, pre neki mesec, nego čitava klika ovdašnje "teorijske" feminiščadi.

 

 

 

Kakav odnos imaš sa urednicima svojih dela, uzevši u obzir specifičnost jezika kojim barataš i činjenice da izdaješ romane za izdavača koji često "puca" na tzv. najširu publiku? 

Moja urednica Jasmina Radojičić, najveća je carica. Ona zna kako da radi svoj posao. Osluškuje autora, tamo gde ni sam ne znam kuda bi, ona zajedno sa mnom ne zna, pa tako, skupa, stignemo do nečega. Urednik mora da razume proceduru stvaranja, da se ne postavlja kao znalac koji, eto, bolje od autora poznaje kurs svog eksperimenta. U svakoj veštini, pa i u veštini pisanja, pisac i njegov saradnik - urednik, ako je ta relacija autentična, zajedno znaju koliko je područje jezika i književnosti jedna velika nepoznanica, ako ste zaista i iskreno uronili u to istraživanje.

 

Kako se osećaš kao pisac koji je u svojim ranim 30-im godinama doživeo najveće priznanje na domaćoj književnoj sceni? Konkretno, da li se osećaš kao da si dosegao vrhunac u umetničkom smislu, i na koji način se mentalno nosiš s time što je tek pred tobom narednih 30, 40, ili više godina stvaralaštva? 

Najveće priznanje ja sam dao sebi davnih dana kada sam odlučio da se nepokolebljivo i do granica ludila zaokupim jezikom. NIN-ovo priznanje i prepoznavanje tog rada, meni znači, jer vidim da ljudima znači, pa sam, utoliko, slobodniji da nastavim da budem samuraj u jeziku. Sada svi pristupaju sa poštovanjem svemu što kažem, kao što su ranije pristupali sa nepoštovanjem. U svakom slučaju, oni koji nemaju svojih interesovanja, ljubomorni su na tuđa, pa činjenicu mojih nagrada ili nedobijanja nagrada, koriste kao povod da napokon imaju neko "mišljenje". Ne interesuje me niko, osim moje predivne Milice i toga šta nama znači "aeromiting u Bataji" - pojam koji smo uzajamno izmislili da sebi objasnimo zajedničko iskustvo sveta. To je ljubav.

 

NIN-ovo priznanje
NIN-ovo priznanje foto: Tanjug/Rade Prelić

 

U domaćoj književnosti, pa i među dobitnicima NIN-ove nagrade, imali smo nekoliko primera prelazaka iz jedne u drugu granu umetnosti (Dejan Atanacković iz sveta vizuelnih umetnosti, Slobodan Tišma kao muzičar, performer, Igor Marojević koji se bavi i muzikom, itd.). Kakav odnos imaš prema drugim granama umetnosti?

Ja već jesam i vizuelni umetnik - moja pojavnost je deo mog književnog angažmana; nastojim da sve predrasude, pametnima pokažem kao predrasude; beskrajno cenim rad mlade Nadežde Kirćanski, beskrajno cenim radi Mladena Stilinovića, ili Dalibora Martinisa.

 

I za kraj ležernije pitanje - kakvu muziku slušaš, filmove i serije gledaš, i koje knjige čitaš u poslednje vreme? Šta te zanima kada se ne baviš pisanjem?

Zdravka Čolića, Acu Lukasa, treću sezonu Tvin Piksa smo gledali skoro. Čitamo Makluana, Gaston Bašlara, Bergsona, o Materiji i Pamćenju. Moja devojka čita Darvina ko popizdela, pa hoćemo zajedno da vidimo kako stoje stvari sa epigenetikom. Koje je mesto jezika u prirodi. Zašto ptice pevuše i da li je to zaista samo podražavanje žubora potoka. Moja devojka mi pušta Sly and the family stone, diskretno, valjda misleći da ću da poludim od "Nisam preživeo neverstvo tvoje". Ili ja mislim da ona to misli, ne znam.

 

BONUS VIDEO: Kusturici nagrada koju je dobio Nelson Mandela (KURIR TV)

 

(Nikola Marković / Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media