LANA BASTAŠIĆ I SAŠA SAVANOVIĆ: Novi glasovi post-jugoslovenske književnosti
Lana Bastašić i Saša Savanović u Poletu, Foto: Espreso.rs

razgovor s autorkama

LANA BASTAŠIĆ I SAŠA SAVANOVIĆ: Novi glasovi post-jugoslovenske književnosti

Dve književnice koje su ušle u najuži izbor za ovogodišnjeg dobitnika/ce NIN-ove nagrade, govorile su o svom delu i poziciji na književnoj sceni sinoć u Poletu 

Objavljeno: 17.01.2019. 16:34h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 2

Januar je vreme kada se u Srbiji o književnosti govori više nego inače. Tome je tradicionalni povod proglašenje dobitnika NIN-ove nagrade, koje sa sobom često nosi brojne kontraverze i polemike o "pobednicima" i "gubitnicima", te vrlo često i analize ne samo književne vrednosti dela koja su se našla u užem izboru. Postavlja se i pitanje vrednosti koje promoviše sama nagrada u kontekstu srpske književne scene i društva, kroz polemike o rodnoj ravnopravnosti, dihotomiji konzervativno-savremeno, zastupljenosti pisaca mlađe generacije u odnosu na one starije, "lobijima" ovih ili onih izdavača, ili "klanova"....

Premda je ovogodišnji dobitnik nagrade Vladimir Tabašević (za domaće prilike) mlad pisac, ta činjenica nije bila tematizovana na način kojim je svojevremeno (i za dugi niz godina) markiran Vladimir Arsenijević, kao "najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade". Usled činjenice da nije novo ime u užem izboru, te ozbiljnih kontroverzi koje prate njegov lik i delo (optužbe za mizoginiju i rasizam, njegove burne reakcije na nedobijanje NIN-ove nagrade 2017. godine, te prošlogodišnje spaljivanje vlastite knjige u vreme Sajma knjiga), pitanje "mladosti" u njegovom slučaju je manje-više ostalo u zapećku. S druge strane, nije prošao nezapaženo podatak da su se u užem krugu za dobitnika nagrade našle četiri autorke, pri čemu su se u naročitom fokusu, uz iskusnu Jelenu Lengold, našle i debitantkinje na polju romana - Lana Bastašić i Saša Savanović. 

Ove dve autorke su tako dospele u prvi plan kulturne javnosti kao svojevrsni "novi glas" književnosti na postjugoslovenskim jezicima, svaka iz sopstvene pozicije. Lana Bastašić, rođena u Zagrebu, odrasla u Banjaluci, sa prebivalištem u Barseloni, već dugo se bavi književnim radom, a roman "Uhvati zeca" je za nju samo iskorak u novu formu, konceptualno promišljen i realizovan. Sa druge strane, Saša Savanović je debitantkinja u književnosti uopšte uzev i dolazi iz vizure osobe koja se bavila teorijsko-naučnim radom. Njen debitantski roman "Deseti život" dolazi iz iskustva urbanog života i tematizacije međuljudskih odnosa kako u Beogradu, tako i u Berlinu, gde je provela dve godine svog života.

 

Lana Bastašić
Lana Bastašić foto: Printscreen/youtube

 

Na sinoćnjem razgovoru u Poletu, gde im se pridružila i članica žirija za NIN-ovu nagradu Tamara Krstić, komentarisale su činjenicu da su trenutno u pojačanom fokusu javnosti, ali i rasvetlile neke aspekte svojih aktuelnih romana. Stiče se utisak kao da su i jedna i druga bile pomalo zatečene izborom u uži krug za ovo prestižno priznanje, svaka iz svojih razloga.

"Nisam imala tremu zato što sam se nadala da neću dobiti nagradu", kaže Saša Savanović, dodajući da joj je čitavo iskustvo sa izdavanjem knjige i pratećom pažnjom bilo novo. "O književnom svetu ne znam ništa. Ne znam nikakve ljude, ne znam ko je s kim dobar. Ništa ne znam, i onda mi je to sve zanimljivo", dodaje ona.

Slično je bilo i što se tiče same pripreme romana. "Nisam imala nekakav plan pre nego što sam počela da pišem. Trebalo mi je dosta vremena da uopšte nađem neku formu, koja bi mogla da ponese taj sadržaj koji sam htela da ispričam. Našla sam na kraju nešto, ali uopšte nisam počela sa jasnom idejom". 

 

Saša Savanović
Saša Savanović foto: Printscreen/youtube

 

Sa Lanom je, kako smo već konstatovali, situacija već bila drugačija. Objavljivala je zbirke priča, poeziju, dobitnica je nekoliko nagrada. U Barseloni uređuje časopis i drži školu književnosti. Budući da je često pominju kao "jugoslovensku Elenu Ferante" zbog toga što roman "Uhvati zeca" prati prijateljstvo dve junakinje od detinjstva do odraslog doba, te uopšte uzev pitanja "ženskih autora" na književnoj sceni, nalazi se u poziciji da često priča na te teme u intervjuima.

"Dugo već čitam, pišem, pratim našu i svetsku scenu, i trudim se da to bude što bolje. Svesna sam da to možda i nije ono najbolje što mogu da napišem, želim da učim od svojih kolega. I onda vidiš da je više priče o tome što nema veze sa književnošću. To je na neki način tužno", osvrće se Lana na rodna pitanja o svojoj književnosti i poziciji autorke.

"Iskreno sam mislila da će moja knjiga biti diskvalifikovana zbog jezika na kojem je napisana, zato što to nije standardni književni srpski jezik. Htela sam da se ogradim od definisanja tog jezika, na bilo koji način. Tako da mi je bilo drago kada sam videla da je knjiga uvrštena u širi izbor, i pomislila sam da se možda stvarno ove godine otvaramo ka nekim postjugoslovenskim književnostima. Naravno, onda su počeli da me napadaju u Banjaluci na toj osnovi, kao neku izdajnicu srpske književnosti", dodaje ona. 

Baš kao i Saša, ističe da se nadala da neće dobiti nagradu, premda je svesna da to "zvuči lažno". Pomalo sa ogorčenjem, konstatuje kako je znatno manje interesovanje medija bilo kada je tek objavila knjigu nego sada, i da je šteta što se veća pažnja ne posvećuje i drugim romanima u užem i širem izboru. "Za mene ovo nije konjska trka. Za mene je ovo vokacija", poentira Lana Bastašić.

 

 

Saša Savanović ističe kako je tokom poslednje dve-tri godine počela da čita i promišlja književnost na novi način, ne samo kao konzument. Iz te analize i povremenih lutanja u procesu rada, polako je formirala svoj stil. Polazeći od tipskih junaka, polako ih je sve više činila stvarnim i opipljivim, ljudskim. U svom delu koje tematizuje "generacijske" odnose kroz likove naratorke i muškog lika Vinsenta, ona se bavi i specifičnom temom komodifikacije tih odnosa.

"Mi se družimo imajući u vidu da to druženje može da nam donese nekakve benefite. Živimo u svetu u kome sve može da se odmeri u novcu, ili u nekoj usluzi, nečemu što nam treba. To je bilo i neko moje iskustvo života u Beogradu i Berlinu, gde postoji ta vrsta otuđenosti. U našoj generaciji postoji praznina koja je ispunjena zabavom, instant odnosima, koji su jako konzumeristički. Nema nekakvog dubljeg odnosa. Htela sam da prikažem tu vrstu života koja je dominantna u našoj generaciji".

Lana Bastašić se, na osoben način bavi pitanjem identiteta, iz pozicije nekoga ko je imao, kako kaže, privilegovano odrastanje.  

"To pitanje je bilo važno, zato što sam ja bila jedna od tih privilegovanih devojčica u Banjaluci devedesetih. Mislim da je vrlo jednostavno pisati iz pozicije žrtve, a jako je teško zapitati se na koji način sam ja bila srećnija. Kako se moja kompletna ličnost formirala u odnosu na druge, koji nisu imali tu mogućnost da se bave privilegovanim problemima: kakvu muziku volim, kakvu književnost volim... dok neko nema šta da jede ili se plaši šta će da mu se desi, da li će imati isti krov nad glavom"

 

 

 

"Feranteovska" poređenja došla su kroz odnos likova Sare i Lejle, jedne devojke koja ima uspešan život u emigraciji, i druge koja je uronjena u bosansku stvarnost. Lana Bastašić ipak radije stavlja u fokus motiv Bosne kroz nekoliko spisateljskih postupaka, nego temu ženskog prijateljstva koji više koristi kao formalno rešenje za druge teme.  "Lejlu sam nekako videla kao teritoriju. Kao žensko telo, kao teritoriju Bosne i Hercegovine, koja je svačija i ničija", konstatuje Lana, te naglašava vrlo bitnu referencu na "Alisu u zemlji čuda" koja je i formalno i tematski poslužila kao inspiracija za roman.

"Pre četiri godine sam ponovo uzela da čitam Alisu u zemlji čuda, knjigu o zemlji u kojoj vlada bezumlje, u kojoj nema nikakve logike, u kojoj konstantno neki ludi likovi i životinje postavljaju pitanje ko si, šta si, odakle si. Pomislila sam: pa ovo je Bosna! Tu isto vlada potpuni nedostatak logike, i postavlja se osnovno pitanje ko si, šta si, odakle si. I taj lik Alise, devojčice koja se konstantno menja, čiji je identitet konstantno u nastajanju i nestajanju, koja oseća nasilje drugih koji je teraju da se definiše. To mi je bila ideja ne samo za lik Lejle, već i za samu Bosnu, tu neku fantomsku državu, i način na koji se mi nosimo s tim sećanjem. Za moju naratorku je pad u jezik ono što je za Alisu pad u zečiju rupu", objašnjava autorka.

O pitanju jezika kaže: "Kada napustiš svoju zemlju, šta god to bilo, nikad je ne napuštaš zato što nosiš taj jezik sa sobom. Istorija, kultura i sećanja su zapravo na tom jeziku. Za mene je to vraćanje jeziku koji više nema ni svoje ime, a ni svoju zemlju - mi smo rođeni u zemlji koja više ne postoji. Čitali smo pisce koji sada, odjednom, više ne pripadaju istoriji iste književnosti"

Konačno, sada kada su svetla pozornice na dvema mladim autorkama, postavlja se pitanje - šta dalje? Čini se da ni jedna ni druga nisu previše opterećene nekakvim tržišnim imperativima, niti razmišljaju o svom delu iz pozicije "produkcije" naspram "stvaralaštva". "Ja stalno pišem, samo što ne pišem brzo i ne mislim objavljivati jednu knjigu godišnje. Prosto, ja to tako ne mogu. Pišem trenutno roman", kaže Lana. 

Saša je još sažetija: "Nemam nikakve planove. Ne pišem ništa. Razmišljam...i to je to".

 

BONUS VIDEO: Dejan Atanacković o NIN-ovoj nagradi i novoj knjizi

 

(Nikola Marković / Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media