ŽAN-BATIST DEMARINJI: Grandž pozorište u srcu industrijske zone
Foto: espreso.rs

espreso intervju

ŽAN-BATIST DEMARINJI: Grandž pozorište u srcu industrijske zone

Razgovarali smo sa osnivačem nezavisnog pozorišta "Le Studio" u Beogradu

Objavljeno: 06.10.2018. 09:18h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 115

Nedaleko od Pančevačkog mosta u Beogradu, započinje velika industrijska zona. Dok su neke zgrade u funkciji, mnoga monumentalna fabrička i magacinska postrojenja zjape prazna, ispucalih prostora, zakatančenih ograda. Nemi svedoci uspona i pada jugoslovenske privrede, a potom i nesrećne tranzicije dvehiljaditih godina ovog veka i propasti radničke klase.

U blizini mosta, prilaz jednoj zgradi je već pomalo zarastao u korov, a snalažljivi vozači iz Pančeva i Beograda parkiraju svoje automobile na prilazu. To im je poslednja šansa da ukače besplatni parking pre nego što se "uđe u zonu". Na jednom ulazu u PIK Vrbas, zidovi su oslikani natpisom Le Studio.

Odlazim na drugi ulaz iz Poenkareove ulice i penjem se soc-dizajniranim stepeništem nekadašnjeg skladišta, sve do drugog sprata. Konačno, sa jedne strane velikog prostora se ukazuje šank. Ulazim u prostoriju. Na drugom kraju je improvizovana scenografija i "parter" sa sedištima, starim foteljama, dvosedima i trosedima. Na "stejdžu" neobavezno sviraju jedan gitarista i jedan trubač.

"Gitarista" je osnivač nezavisnog pozorišta Le Studio, Žan-Batist Demarinji. Ovaj neobični 41-ogodišnjak završio je filozofiju na Sorboni, a potom je studirao glumu i režiju na Nacionalnoj dramskoj akademiji u Monpeljeu. U maniru pravog globtrotera, proputovao je nekoliko zemalja i kontinenata pre nego što se nastanio u Srbiji i osnovao pozorište sasvim osobenog repertoara, u kome zajedno glume profesionalci i amateri. U okviru pozorišta funkcioniše i škola glume, a povremeno se održavaju i koncerti autora bliskih senzibilitetu njegovog osnivača. Nova pozorišna sezona se zahuktava performansom "Zaboravljeni momenti" u petak i subotu, 5. i 6. oktobra

*****

Počnimo od očiglednog pitanja: kako to da si baš u Srbiji rešio da se skrasiš i pokreneš pozorišnu trupu?

Napustio sam Francusku par godina nakon što sam završio studije glume, sa idejom da putujem u različite zemlje i posmatram na koji način se ljudi bave pozorištem u tim sredinama. Dosadio mi je način na koji funkcionišu pozorišta u Francuskoj i čitav sistem.

A zašto ti je dosadila francuska pozorišna scena?

Osećao sam kao da promašuje poentu. U Francuskoj se pozorište pravi kao i bilo koji drugi proizvod za konzumaciju. Praviš konzumentski proizvod za srednju klasu. OK, možeš da provedeš radni vek praveći proizvode, ali kada sam rešio da se bavim pozorištem, hteo sam da izaberem nešto što ima uticaj na društvo. Za mene nije bilo poente da se bavim pozorištem na taj način.

Takođe sam bio umoran i od kulturne sredine koja je usmerena na samu sebe, a procenjuje ostatak sveta po svojim standardima. I tako sam otišao. Prvo u Maroko gde sam proveo dve godine baveći se pozorištem, a onda sam otišao u Bosnu, gde sam upoznao koleginicu Sanju Maljković. sa kojom sam otvorio pozorište ovde. U to vreme smo samo sarađivali na jednoj produkciji. Onda sam još jednom otišao, ovog puta u Grčku, pa u Palestinu i Izrael, da bih na kraju postao umoran od stalnih putovanja.

Hteo sam da se negde skrasim i otvorim pozorište. Takođe, shvatio sam da, ako hoću da sve to ima nekakvog uticaja na društvo, moram da radim malo duže na jednom mestu. Za mene je to značilo i da moram da radim s jednom grupom ljudi, trupom. To je mi je bila ideja od početka bavljenja pozorištem, jer mi se sviđala ideja o nekolicini ljudi koji rade zajedno, dele iste vrednosti i radnu etiku.

Pitanje je bilo: gde da to uradim? Da li da se vratim u Pariz ili da to radim drugde? Beograd mi se zaista svideo na ličnom nivou. Voleo sam energiju grada. Takođe, nezavisno pozorište kakvo sam želeo da napravim, koje ima stalan repertoar, tim glumaca okrenutih publici, nije baš postojalo ovde.

Postoji i dosta pitanja aktuelnih u ovom regionu, a koja su za mene dosta bitna - kako možemo, ili kako ne možemo da živimo jedni s drugima.

Dakle, da rezimiram, bila su tri razloga - činjenica da sam zavoleo grad, da ovakvo pozorište nije postojalo, ii recimo nekakav kulturni ambijent Beograda. Zbog toga sam se skrasio baš ovde.

Žan-Batist Demarinji u improvizovanom bekstejdžu
Žan-Batist Demarinji u improvizovanom bekstejdžu foto: Espreso.rs

Kada kažeš gpvoriš o ambijentu, duhu Beograda, na šta tačno misliš?

Veoma mi se dopada činjenica da ovaj grad ima - ili je barem imao - veoma adekvatnu andergraund scenu. Mislim da je to bilo još izraženije pre desetak godina kada sam stigao ovde, jer u to vreme nije bilo hipstera. Napustio sam Francusku zbog njih! Mi ih doduše ne zovemo hipsterima, već "buržujskim boemima". Postojalo je nešto veoma odgovarajuće u Beogradu u to vreme. Sada toga nema baš kao nekada, ali to je možda i zato što sam stariji pa drugačije gledam na stvari. Ono što mi smeta kod hipstera je činjenica da je za njih andergraund nekakva šik "dodatna vrednost".

Kao nekakav proizvod?

Da, da. To je razlog zašto recimo volim Kralja Čačka, koji povremeno svira ovde u Le Studiju. On je i dalje isti čovek koga sam poznavao i pre 10 godina. I dalje istrajava u svom načinu života.

Ali ipak, da se vratimo na francusko pozorište - to je velika zemlja, nemoguće baš da je svako pozorište isto?

Postoje, naravno, i tamo andergraund pozorišta. Neke stvari su dobre. Mada tamo nije ostalo mnogo andergraund kulture, jer su sva pozorišta potpomognuta. Pomaže im Ministarstvo, lokalne i regionalne institucije.

Postoje ljudi i ovde i tamo koji rade dobre stvari. Mogao sam biti jedan od njih, ili sam mogao da radim ono što nije postojalo ovde. Tamo nisam nikom potreban. Ne kažem da sam ovde nekom potreban, ali je moguće pokrenuti nešto novo, od nule.

Sa druge strane, ovde je - za razliku od Francuske gde postoji veliki diverzitet formi - pozorište previše konzervativno. Ljudi koji se bave pozorištem ovde, ili vole pozorište, kažu mi da to nije tačno i pitaju se kako ja to tačno vidim. Međutim, postavlja se pitanje šta su standardi.

Za desetak godina sam gledao možda dve predstave koje su mi bile interesantne. Da bi razvio ukus, moraš da vidiš različite stvari.

Reklo bi se da nemaš baš neko mišljenje ni o BITEF-u?

Iskren da budem, nemam baš neko visoko mišljenje o pozorištu kao takvom. Pozorište volim zbog možda tri predstave koje su mi se dopale u životu, koje su me zaista razvalile. U pozorištu se uglavnom zaista dosađujem. Mnogo manje se dosađujem u bioskopu. Mislim da ljudi koji prave filmove više rade nego ljudi koji prave pozorište. Znaju kako da napišu scenario koji funkcioniše. Ovde ili u Francuskoj, video sam puno reditelja koji nisu sposobni da naprave zanimljivu predstavu na osnovu Šekspirove literature. Zbog toga je mnogo ljudi jednostavno odlučilo da više ne ide u pozorište.

Prvo pitanje koje se pitam kada radim predstavu je "da li je dosadna ili ne"? Pokušavam da razmišljam o publici. Ako dolazim u pozorište i ne znam o čemu se radi, hoću li uživati? Dakle, hoće li uživati publika, a ne reditelj ili glumci.

Ako hoćemo da ljudi idu u pozorište, hajde da ga napravimo takvim da svakom bude zanimljivo. To ne znači nužno da pravimo, recimo, komedije. Ne moramo ni da spuštamo standarde.

Postoji jedna priča na koju se stalno vraćam. Nekom prilikom smo izveli komediju. Jedan čovek, prijatelj glumca, došao je na predstavu. Rekao je da mu se jako dopada i "što se njega tiče, samo komedije". Onda smo napravili još jednu predstavu koja uopšte nije bila komedija. Taj isti čovek prišao i rekao "Ovo je sjajno"! Na to sam mu rekao da ovo nije bila komedija, ali on je nastavio: "Ma, zaboravi to što sam ti rekao. Nemoj da radiš komedije! Ovo je stvarno dobro!"

Svako želi da odraste, da ide dalje, da bude poštovan njegov intelekt, senzibilitet. Mislim da je naš posao da idemo ka publici, da je uhvatimo za ruku i kažemo "dođi, idemo na zajedničko putovanje, na nešto što ne očekujete". To makar pokušavamo da uradimo.

Pripreme za predstavu
Pripreme za predstavu foto: Espreso.rs

Na osnovu svega o čemu smo pričali, stekao sam utisak da je tvoj način vođenja pozorišta nešto poput rok muzike u odnosu na klasiku?

Da, u neku ruku jeste tako. Ako pozorište jeste klasična muzika, onda mi pravimo grandž! (smeh) Ovde u Srbiji je dosta bitno pitanje diplome. Pretpostavljam da je nekada diploma predstavljala nešto zaista važno. To je bilo vreme pre privatnih fakulteta, kada nisi mogao da kupiš diplomu.

Često me ljudi pitaju, da li glumci u mom pozorištu imaju diplomu. Ja im kažem da ja imam, ali što se tiče glumaca, zavisi. Neki imaju, a neki nemaju. Ja ih onda pitam zašto im je to važno, ako im se svidela predstava? Onda sam razmišljao. Ko je pitao Džimija Hendriksa da li ima diplomu? Da li je neko pitao članove grupe Nirvana imaju li svi diplome? Naravno da nemaju! Ali to ništa ne menja. Ne menja činjenicu da im uopšte nije bila potrebna diploma da rade to što su radili.

Polovina glumaca iz Le Studija je naučila glumu u našoj školi, koju imamo ovde. Mi radimo na određeni način. Lakše mi je da radim s glumcima s kojima sam već proveo skoro dve godine i za koje znam ne samo kako se ponašaju na bini, već i mimo nje, nego da radim s mladim glumcima koji su tek izašli sa Akademije i misle da već sve znaju.

Kada radiš sa amaterskim glumcima, da li imaš drugačiji pristup nego što bi imao prema profesionalnim glumcima?

Sve zavisi. Postoje profesionalni glumci koji su odlični glumci, a postoje i oni koji su loši. U tom smislu, meni je lakše da radim sa prosečnim amaterom nego sa prosečnim profesionalcem, jer je prosečan profesionalac lenj.

Za mene je bitnije pitanje može li glumac da uđe u ulogu drugačiju od onih koje ima u životu. Mnogo profesionalnih glumaca to ne može, dok neki mogu da urade sve. Ne postoji prevelika razlika. Postoji razlika u navikama. Profesionalni glumci imaju više navika, više su naviknuti na pozornicu.

Na koji način biraš koji komad ćete izvesti u Le Studiju?

Uobičajeni kriterijum je da li taj komad nešto govori o nama. O onome što živimo u Srbiji, zapravo. Možemo da pričamo i o ostatku sveta, ali onda ne bih imao nekog razloga da živim baš ovde. Dakle, da li komad govori o nama, našem životu, da li ima neku poeziju, da li je nešto lepo. Mora da bude lepo.

Ponekad predstavu baziramo na izvornom komadu, kao nekakvu metaforu onoga što živimo. Ponekad je adaptiramo, a ponekad je i sami pišemo. Proces pisanja se zapravo odigrava na bini. Improvizujemo, pa onda pišemo na osnovu tih improvizacija, i na kraju to pretvorimo u predstavu.

Neki od komada koje izvodite su stari 50, 100, ili više godina. Na koji način je Srbija danas povezana sa tim predstavama, recimo sa komadom "Vojcek" ili "Pod mlečnom šumom?

Generalno, možemo da govorimo o strukturi moći i načinu na koji se moć koristi u Srbiji. Koristimo mnogo Šekspirovih komada kao metaforu trenutnog stanja.

Što se tiče ove dve predstave - "Pod mlečnom šumom" govori o ljudima na selu, a gde god da se to dešava, uvek postoji slična vrsta ponašanja među seljanima. Kada pričamo o Vojceku, možda je malo drugačija situacija, dopada mi se neka vrsta mračnog osećanja"koju predstava donosi. Predstavu smo radili sa muzikom Toma Vejtsa i jedna od pesama se zove "God's away on business". Kako se baviš svakodnevnim životom kad je Bog na poslovnom putu? To se oseća i u Srbiji. Bog je na poslovnom putu, ne zna se kad će se vratiti, a život mora da ide dalje.

Privlače te priče o običnim ljudima, autsajderima?

Više me zanima običan narod nego viša srednja klasa. Ti ljudi su skrajnuti. Takozvana politička i ekonomska tranzicija kroz koju Srbija prolazi je verovatno za te ljude još teža. Oni su bili nosioci života nacije, a odjednom je ta radnička klasa postala beznačajna, ona čak i više ne radi. Šta je danas smisao, svrha života? Posedovanje ajpeda, za ljude koji nemaju novac da kupe ajped. Iz toga se stvara frustracija.

Zbog toga mislim da su pozorište i lepota važni. Ako provedem celu nedelju a da ne otvorim knjigu, osećam se zaista usamljeno. A tog trenutka kada je otvorim, vidim da postoje ljudi poput mene. Postoje ljudi sa sličnim senzibilitetom za lepo. To je ono što mi radimo, pokušavamo da kažemo ljudima da nisu sami. Mi ne pobeđujemo, nećemo dobiti nijednu bitku, ali održavamo bitku živom. Mislim da je to važno.

Ako se pozorište kao takvo često percipira kao zabava za višu srednju klasu, koliko tebi i Le Studiju uopšte uspeva da se povežete sa tim običnim, skrajnutim ljudima?

Ovde u Le Studiju je polovina ili dve trećine mlada publika, koja inače ne ide u pozorište. Oni su studenti, ili više nisu studenti, ali se u neku ruku nalaze na margini. Oni nisu ljudi koji idu recimo u Francuski kulturni centar, Dom Sindikata, ili gde već. Oni su ovde našli dom. Taj andergraund Beograd o kome sam pričao, na neki način postoji ovde.

Kako zainteresovati ljude iz radničke klase za pozorište?

U Srbiji su neki reditelji i radnici u lokalnim kulturnim centrima uspeli da to izvedu. Za taj zadatak nismo dovoljno jaki. Za početak, ako država ne investira, onda je veoma teško.

BONUS VIDEO: Belgrade SAXperience intervju sa direktorom festivala

(Espreso.rs)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media