VOJNICI NA PLAŽI: Savo Popović odabrao umetnike za svoju izložbu

Savo Popović opisao je umetnike i izložbu na sledeći način:

- Nije Milan Blanuša jedini (umetnik) koji bi vojnike poslao na plažu, skinuo ih da plivaju, igraju picigin... Ali, stotinma godina, vekovima, na toj „crti“ imeđu peska i neba: između te dve „ravnosušnosti“ čovek se „koprca“- zavojeači, oslobodioci, izgnanci...

Naoružani (vojnici) se iskrcavaju na peščane obale da šire „demokratiju“, iskrcavaju se u ime pravde, zbog pohlepe. Najčešće otimaju i zatiru, po nekad pružaju ruku spasa... tek po nekad.

I, umetnik vojnik – graditelj moderne misli, na tom „pesku“ ostavlja svoj trag. Nalazi i ostavlja za sobom neki delić istine o civilizaciji, o čovečanstvu.

Vojnik ima strategiju, kalkuliše . Umetnik stvara na putu ka istini i stvara instinktivno, ima instinkt Tvorca. Na tom putu (ka istini) stvaraju Milan Blanuša, Aleksandar Rafajlović i Vojin Rajović pa otuda i nastaje njihov originalan umetnički izraz. Originalni umetnik, kako tvrdi Andrej Tarkovski , rob je talenta koji mu je dat. Oni su dužni za ovaj dar da služe ljudima i duhovno ih hrane, za to su izabrani. Na žalost, u 20. veku, vladajuća je tendencija da umetnik-individualac, umesto da teži stvaranju umetničkog dela, koristi ga za isticanje sopstvenog „ja“. Umetnička dela sada izražavaju „ja“ onih koji su ih stvorili i pretvaraju se, kako kaže Tarkovski, u razglas njihovih sitnih pretenzija.

Milan Blanuša je oslobođen “sitnih pretenzija”, kao uostalom i druga dva umetnika ovde prisutna. Fokusirajući u Grafičkom kolektivu lokalnu scenu kroz “Fenomen Denegri” on je govorio o globalnoj pojavi. Ciklusima slika i skulptura prepoznao je univerzalnu birokratsku pošast. Oštrom je ironijom, koja je koji put sezala do sarkazma secirao domaću stvarnost ne oduzimajući joj ništa od stanja koje vlada u svetskoj “Kuhinji”.

Profesor emeritus je “kuvajući lokalno” gotovio “globalno jelo” pa je otud bio prepoznat i daleko van granice teritorije na koj živi i stvara. Velika plava slika Aleksandra Rafajlovića je u Solunu, tada evropskoj prestonici kulture bila po oceni posetilaca mahom Grka koji nisu poznavali srpsku likovnu scenu ni njene miljenike – dragulj u toj kruni naše umetnosti. Ciklus fotografija nastalih u Portugaliji je osoben i višeslojan memento mori, pa i zapitanost o čovekovoj misiji za kratkog boravka na zemlji pod ravnodušnim svodom azura na kom se tek jedna zagubljena ptica, galeb, ukazuje kao moguća (slabašna?) nada. Smelost čoveka “sa dve biografije” vidljiva je baš onda kada je slikao Airtona Senu. Potom kao što se 1958. Pikaso osvrnuo unatrag inspirisan Velaskezom, Rafajlović je nedavno u Galeriji ULUS okrenuo slikarima, svojim precima pripadnicima Bokokotorske ikonopisačke škole...Kad pominjem Pikasa i Velaskeza pada mi na pamet još jedno poredjenje:

Velaskez je kao upravnik posluge pripadao madridskom dvoru, a delom je kao umetnik sve njih nadvisio. Nije li tako “ulični slikar” sa portugalske mondenske rivijere delom nadvisio mnoge miljenike srpske mondenske scene.

Na zemunskoj likovnoj koloniji posvećenoj kliritu 2005. Vojin Rajović je svojim ostvarenjem iskoračio znatno ispred u sazvi prisutnih akademika i korifeja ovdašnjih likovnih dogadjanja – reklo bi se jedini je prepoznao zadati materijal i njegove osobenosti – međutim snisishodljivi likovni kritičari ga kao nisu, u tom uglednom društvu, prepozanli. Ili, opet, par godina kasnije u toj ULUS-ovoj galeriji gde se događa sve i svašta kad Rajović savršeno dijagnosticira lokalnu društvenu scenu i sagledava svetsku svojim “Supstancama”.

Dodir izmedju umetnika i zajednice gotovo je prekinut. Ako je svako stvaranje zaogrnuto plaštom osame, ako umetnik ne čuje huk svakodnevice – o kakvom stvaralaštvu je reč.

Kakva je njegova misija ako (umetnik) nije povezan sa sudbinom čovečanstva?

Umetnik, dakle, mora da bude svesan svog vremena, da oseća okruženje i da dela u korist istine. Ako stvara na tom putu ka istini onda nastaje relevantno, originalno delo.

Od ova tri “originalna umetnika” dva su (Blanuša i Rafajlović) već osigurala istaknutomesto u srpskoj istoriji umetnosti a trećem (Rajoviću) ostaje da se radom dokazuje uprkos raznim kustoskim “zabranima” u koje je teško prodreti. Hroničaru koji nekoliko poslednjih decenija prati ovdašnja kulturna zbivanja nije mogla da promakne pometnja u plićaku domaće kulturne scene: pamfletska angažovanost, ponajviše umetnosti kao igra i dekoracija koja neće (moći) opstati u vremenskim menama, samoreklamerstvo, kustoska samodopadljivost pa odatle i isključivost – neosteljivost za sve one koji nisu u našem malom “stadu” odabranih...

Sve to se ova tri umetnika različitih generacija uopšte nije ticalo. Nisu bili niti su i dalje skloni kompromisu, nisu koketirali sa kuratorima, nisu šarmirali selektore. Od samih početaka njihovo se stvaralaštvo hranilo širokim vidicima, ali svako od njih je u ta područja koračao sopstvenim sasvim različitim izrazom i prosedeom – pa ipak, sva trojica stvaraju na istom: putu ka istini. To se uklapa u činjenicu da u tekovine moderne umetnosti spada i njena svest da ne doprinosi ukrašavanju života – nego da sama po sebi stvara merila novih stvarnosti.

Čuvar plaže:

Savo Popović