TANJA OSTOJIĆ: Euroskepticizam s pokrićem iskustva
Tanja Ostojić: Looking For A Husband With EU Passport, Foto: Printscreen

intervju

TANJA OSTOJIĆ: Euroskepticizam s pokrićem iskustva

Tanja Ostojić je srpska likovna umetnica koja živi u Berlinu, koja je još devedesetih privukla pažnju evropske javnosti radom "Traži se muž sa EU pasošem", izloženim na bilbordima širom Evrope. Nakon višedecenijskog života i rada u Evropskoj Uniji, umetnica obrazlaže zašto misli da za kulturu i umetnost, kao i za ekonomiju i društvo Srbije, ulazak u Evropsku Uniju najverovatnije neće doneti ništa dobro 

Objavljeno: 12.12.2019. 16:24h
  • 1

Umetnica Tanja Ostojić, koja živi i radi u Berlinu, smatra da je najveći mit o Evropskoj uniji da nema alternative. Evroskeptik iz mnogih razloga, posebno zbog ekonomskih pitanja, Tanja Ostojić smatra da bi ulazak Srbije u EU mogao doneti loše stvari i sektoru kulture, a u tom pogledu posebno skreće pažnju na TTIP. Tanja Ostojić kaže za serijal “Zašto DA NE u EU?” da je situacija u kulturi teška i u evropskim zemljama, mada ne može da se poredi sa Srbijom.

- Da li ste za ulazak Srbije u EU?

T.O: Moram da priznam da sam evroskeptik od samog početka iz mnogih razloga, a u novije vreme ne radi se samo o migracionoj politici, koja je problematična, već i o ekonomiji. Činjenica da postoji jedinstvena valuta, a ne postoji jedinstveni fiskalni sistem dovodi do toga da nema mogućnosti da se manje ekonomije razvijaju u okviru EU. Naprotiv, kao što primećujemo u slučaju Grčke, Italije, Španije, Slovenije, posledice po lokalne eonomije su katastrofalne zato što veće ekonomije jedu manje.

Postoji mnogo razloga, ali evo, činjenica je da nijedna druga roba ne može da bude konkurenta nemačkoj iz prostog razloga što već 20 godina u Nemačkoj nisu podizane plate i što se država bogati na račun radničke klase i na taj način stvara proizvod kojem drugi ne mogu da budu konkurencija na tržištu. Mislim da bi ulaskom u EU ova naša katastrofalna ekonomska situacija bila samo još gora, koliko je god to teško zamisliti.

- Šta se može očekivati u sektoru kulture ulaskom u EU?

T.O: I u kulturi bi se loše stvari mogle dogoditi, imajući u vidu sporazume TTIP (The Transatlantic Trade and Investment Partnership) i CETA (The Comprehensive Economic Trade Agreement), koji su sklopljeni iza zatvorenih vrata. Radi se o pregovorima između SAD, Kanade i EU, u kojima EU nastupa kao jedna država. To znači da sve države EU moraju da ispoštuju taj ugovor i ne mogu samostalno da se iz njega isključe. Pošto sam bila u situaciji da detaljnije istražujem šta TTIP znači, u prvi mah sam pomislila da EU čini ustupke SAD-u. Međutim, ispostavilo se da je i za američke kompanije i potrošače taj ugovor podjednako loš. Takvi ugovori pogoduju samo transnacionalnim kompanijama koje posluju po celom svetu i koje ne poštuju zakon nijedne pojedinačne države. One posebno insistiraju na konkurentnosti tržišta i na tome da države nemaju pravo da favorizuju neke lokalne aktere i grane industrije, poljoprivrede, kulture… Kada pogledamo situaciju u oblastima kulture, kulturnog nasleđa i medija, one se sve podvode pod kategoriju "kreativnih industrija". I to je problem, jer samo mega kompanije profitiraju od takvog ugovora, TV i internet medijski magnati, Holivud itd. I te kompanije imaju pravo da tuže države. Kao što “Filip Moris” može da tuži bilo koju državu u svetu i da ta država izgubi sudski proces zato što je siromašna i nema novca da plati milione dolara za taj proces (npr. zbog antipušačke kampanje, kompanija smatra da to remeti odnose na tržištu, što se i dešavalo u Južnoj Americi), onda te države gube sudski proces.

Ako neka država podržava malo pozorište, opet može da se dogodi da nekakav transnacionalni producent tuži tu državu zato što podržava neprofitabilno kulturno preduzeće.

Upravo zbog tog ugovora milioni ljudi u EU su potpisali peticiju protiv. Na nedavnom protestu u Berlinu okupilo se oko 100.000 ljudi pre par nedelja. Čitav spektar političkih partija je rekao da TTIP ne treba da se potpiše. Ali, Angela Merkel je rekla da to mora da se potpiše i to se, zapravo, potpisuje. Što je najgore, svi pregovori se dešavaju iza zatvorenih vrata, što znači da o tome odlučuju nemački i francuski političari. Većini drugih država, kao recimo Grčkoj, jednostavno je dato samo da potpišu ugovor - niko ih nije pitao šta misle o njemu, niti su bili u prilici da predlažu amandmane. S druge strane, aktivisti koji su mnogo vremena uložili u analize togaa što je to loše za tržište, za populaciju, za razne oblasti kreativnosti, njihovo vreme je zloupotrebljeno. Čak su se pojavile lažne debate u kojima su se političari pravili da saslušavaju argumente, a zapravo se nisu obazirali na njih.

To je deo te priče, koncepta kreativnih industrija koji povlači za sobom jedan veoma kompetitivan i komercijalni vid i kulture, i medija. I onda je pitanje šta će se događati sa oblastima koje nisu profitabilne. Nažalost, na Zapadu se može primetiti taj trend gde zbilja sve manje umetnika može sebi da priušti da se bavi neprofitabilnom umetnošću iz prostog razloga što su sva sredstva usmerena na zvezde i na nekoliko imena koja se okreću, i koja su kao nekakve "trademarks", kao neke međunarodne firme. Dakle, savremena umetnost postaje sve prozaičnija.

- Koji su najzastupljeniji mitovi o EU?

T.O: Najveći mit je da nema alternative. Da je nemoguće pokušati s nekim drugim modelom - kao što su u Sloveniji svojevremeno rekli: Nema alternative, Slovenija mora da uđe u NATO. To je mit, u stvari laž. Kada se tako nešto stavi pred populaciju, onda je to problem. Naravno, teško je, posebno u zemlji u kojoj postoji tako mnogo korupcije, u kojoj je sve urušeno, teško je zamisliti da postoji alternativa. Ali, ja smatram da postoji. Naravno, trebalo bi angažovati sposobne ljude da drugačije promisle ekonomiju i sve drugo. Recimo, u krugovima ekoloških i levičarskih aktivista govori se o modelima fer distribucije prirodnih resursa i balansiranju između maksimalnog i minimalnog dohotka, o etičkim i ekološkim modelima finansiranja, o taksama i zakonima koji bi to podržali…

- Da li vidite na evropskom nivou nekoga ko bi mogao da ponudi alternativu?

T.O: Ima pokušaja. Recimo, gradonačelnica Madrida pokušava nešto drugo da razvije, jedan socijalni sistem. Dešava se da nešto krene, kao što je u Grčkoj izgledalo da je veoma moguće da se nešto promeni pre nego što su bili prinudjeni da letos potpišu kapitulaciju. Yanis Varufakis drži značajna javna predavanja na tu temu. To možemo najbolje da pratimo u zemljama koje su u velikoj krizi, kao što su Grčka i Španija. Pojavljuju se i intelektualci, aktivisti, i političari koji su shvatili da nešto mora da se menja, jer ovo ne ide.. U Portugaliji imamo novu levičarsku vladu. Nezavisni ekonomista Mario Centeno je postavljen za ministra ekonomije, ministarka pravde je prva žena crnkinja na toj poziciji, ona je sestra Jose Van-Dunema, vodje Narodnog oslobodilačkog pokreta Angole.

- Jedan od argumenata za ulazak u EU je očekivanje da će upravo proces evrointegracija dovesti do uspostavljanja određenih standarda kojih u suprotnom verovatno ne bi bilo. Kultura je prilično skrajnuta i iz tog procesa. Da li biste mogli da uporedite stanje u kulturi u Nemačkoj, recimo, i ovde – iz ugla umetnika i umetničke prakse?

T.O: Teško je uporediti, jer je ovde situacija u kulturi stvarno teška. Ali nije situacija mnogo lakša ni u Berlinu, gde ja živim. U Berlinu postoji oko 10.000 likovnih umetnika. Oni takođe pokušvaju da se organizuju, traže od grada da se broj stipendija poveća, da se oni koji se bave nekomercijalnom umetnošću podrže više od strane grada i države… Baš se pojavilo ove godine oko 35 novih stipendija, ali opet, kada se ima u vidu broj umetnika, to je toliko simbolično. Kulturna politika je nešto što je veoma važno i, naravno, mnogo se više ulaže u kulturnu produkciju na Zapadu i scena je daleko kompleksnija i daleko profilisanija, ali i tu se primećuje kriza. Problem je, recimo, u tome što se nudi veliki broj poslova koji nisu plaćeni ili su toliko minimalno plaćeni da vi vremenom dođete u situaciju da ne možete sebi da priuštite da prihvatite te projekte. Čak i od strane institucija koje su veoma renomirane – od muzeja, državnih institucija kulture... I tu postoje pokušaji, umetnici se udružuju, traže postavljanje standarda, minimalnog honorara... To su neki bitni pokušaji da se napravi neka zajednička odluka i kaže - ne. Međutim, i to je veoma teško, jer uvek se pojavljuju tek svršeni studenti, tek svršeni kustosi koji na neki način stažiraju, koji su željni nekakve promocije ili bilo kakve mogućnosti. I uvek će se pojaviti tako neko. Ili će se pojaviti, s druge strane, neko ko je izuzetno situiran, pa mu je svejedno. Dobija njegova galerija promociju time što se on pojavljuje na nekoj izložbi. Ili će se pojaviti neko komercijalan, kome je to način da može lakše da proda…

Ja sam uključena u neke grupe - Art & Economics Group, i mi smo zajedno sa Art Leaks i sa grupom Haben und Brauchen (Imati i trebati) - (sve tri platforme su vrlo interesantne - imali smo zajedničku radnu sesiju i pokušali smo da razmišljamo o toj tematici. Međutim, prosto je nemoguće misliti o umetničkom sindikatu upravo zato što je to toliko raznovrsna populacija. Imate veliki broj umetnika koji se izdržavaju u drugim branšama, bave se dizajnom, edukacijom, profesori su ili se bave nekakvim marginalnim poslovima, ili onih koji zarađuju u komercijalnom sektoru, u galerijskom sektoru... Znači, teško je sve te ljude staviti pod istu kapu i pronaći zajednički imenitelj. Grupa Haben und Brauchen je uspela da kod berlinskog Senata dobije obećanje da će se od turističke takse jedan evro odvajati – verovatno po danu ili po turisti, za podršku nezavisne scene. Upravo zbog toga što Berlin uglavnom živi od turizma. To je najprofitabilnija branša u gradu, a privlači turiste u velikoj meri upravo zbog svoje široke kulturne ponude. To onda nije fer prema marginalizovanoj polulaciji koja praktično sama investira u kulturnu produkciju. Ista ta grupa je uspela da izdejstvuje tih 35 stipendija za likovnu umetnost, isto toliko za dramske umetnosti itd. To je jedan korak i bilo je interesantno koliko se ljudi prijavilo za tih 35 stipendija – prijavilo se nekoliko hiljada. To je neki reper da se vidi kako i šta.

Naravno umetnici, kao nekada kada sam živela u Francuskoj, većina umentika je živela od socijalne pomoći. Povremeno im je neki regionalni kulturni centar otkupljivao umetniče radove, odnosno redovno moglo bi se reći. U Francuskoj su umentici u tom smislu bolje zbrinuti – žive od socijalne pomoći, povremeno im se otkupljuju radovi i to tako funkcioniše. U Nemačkoj je to malo komplikovanije, ali i tu ima takvih slučajeva.

- Da li imate iskustva s evropskim fondovima ili da li grupe u kojima učestvujete apliciraju za podršku?

T.O: Nikada nisam aplicirala ni za kakve projekte, jer mi se čini da su te aplikacije uvek napravljene tako da odbiju sve individue i niskobudžetne projekte. I kod nas imamo jezivu situaciju, jer je Ministarstvo kulture tako formulisalo konkurs da je na njega nemoguće prijaviti se kao pojedinka. Uvek se traže nekakve nevladine organizcije, odnosno čak više organizacija, kako bi mogle da konkurišu. I postoje ljudi koji su baš profilisani i kojima je specijalnost da popunjavaju te konkurse. To je dobro za neke institucije, ali ja nisam muzej, institucija, nemam tog iskustva.

Espreso.rs/SEEcult.org

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media