ČISTAČ I POČIŠĆENI BUDŽET ZA KULTURU: Kako je izložba Marine Abramović opet podelila Srbiju?
Marina Abramović, Foto: Printscreen

BUKA I BES

ČISTAČ I POČIŠĆENI BUDŽET ZA KULTURU: Kako je izložba Marine Abramović opet podelila Srbiju?

Aveti prošlosti na sve strane

Objavljeno: 23.09.2019. 21:58h
Saša M. Stajić
Saša M. Stajić
Glavni i odgovorni urednik
  • 483

Ima li nečeg dobrog u Srbiji? Recimo da ima, evo o kulturi se razglaba danima, što se godinama, ako ne i decenijama nije desilo.

Povod je izložba "Čistač" Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti, koja je otvorena u subotu 21. septembra i trajaće do 20. januara sledeće godine. Doduše, raspravlja se u rovovima. Pobornici i protivnici izložbe ušančeni ispaljuju otrov ka onoj drugoj strani. Prva Srbija opet ne razume Drugu i obratno.

Marina je jedna od petoro najpoznatijih Srba (ok, izjašnjava se kao eks Jugoslovenka) na svetu, preostala četvorica su Novak Đoković, Emir Kusturica, Vlade Divac i Nikola Jokić, čast svima ostalima.

foto: EPA/Andrej Cukić

A tačaka razdora koliko hoćeš.

Od cene izložbe merene u milionima evra ("da li nam je to bilo potrebno kad deca nemaju leba da jedu"), preko nerazumevanja dela same umetnice i njenih stvaralačkih metoda ("ona blene u magaraca, mi u nju, ko je tu na kraju magarac"), do toga da li je Abramovićeva učinila uslugu vlastima, iako ceo njen umetnički kredo može da stane u jedno veliko FUCK YOU svim sistemima ("prodala se, ali to nas i ne iznenađuje, ona ionako sve radi za pare").

Izložba se odvija pod senkom sumnje da su u postupak organizacije, eufemistički rečeno, na čudan način umešani Vlada Srbije i posebno premijerka Ana Brnabić.

Ali, `ajmo redom.

Pre osvrta na lik i delo, kao i na sve kontroverze koje prate ovu izložbu, par izjava njenog rođenog brata Velimira Abramovića. On, naime, tvrdi da je netačno da Marina nikad nije bila udata, kao i da je svesno mitologizirala ulogu njihovog oca.

- Ona ima dva braka. Prvi je manje-više poznat, bila je nekoliko godina udata za umetnika Nešu Paripovića, takođe konceptualnog umetnika, u vreme dok je živela u Beogradu. Drugi put se udala za Paola Kanevarija, italijanskog umetnika koji je bio zaljubljen u nju, mada 17 godina mlađi od nje. Poticao je iz imućne porodice, jer mu je otac bio dobar prijatelj s Musolinijem. S Paolom je bila u braku od 2012. do 2014, iako ona taj brak i nije smatrala ozbiljnim - izjavljivao je Abramović 2016. za srpski Njuzvik.

- Niko od nas u porodici više nema nijednu njenu sliku iz detinjstva. Sve je pokupila, čak i od pokojnog oca i majke. Ona se mnogo stidi tog perioda i najviše bi volela da samo ona može da ispriča kako se sve dešavalo, bez obzira na istinu.

- Ako se naš otac i pominjao u kontekstu Marine, to je bilo u biografijama i tu je navođeno da je bio narodni heroj. A to nije istina. Bio je stari komunista, postao je član još 1934, ali nikad nije bio heroj. To ona voli da misli tako. Naš odnos s ocem bio je vrlo površan. Znam da se roditelji nisu baš slagali i otac je odlučio da se razvede i započne život s drugom ženom. Tad sam imao 11, a Marina 17 godina. Otišao je i viđali smo se retko, a kad smo razgovarali, ponašali smo se kao stranci.

Tu je i jedna vrlo zanimljiva napomena:

- Malo se zna da je Marina bila vrlo aktivna članica Komunističke partije. Razočarala se kad su studenti na Terazijama počeli da igraju kozaračko kolo.

Umetnica je odlučila da posle 47 godina izbivanja iz Srbije izlaže u Muzeju savremene umetnosti, koji je 2017. otvoren nakon što je punih 10 godina bio renoviran.

foto: Bojana Janjić/MSUB

Naravno, još jedan povod za prepucavanje između SNS i DS i prozivke tipa: "A što ga vi niste otvorili kad vam je toliko stalo do umetnosti?".

Koliko, dakle, košta sama izložba? Budžet za ovu postavku iznosi oko 150 miliona dinara (1,27 miliona evra), mada se može čuti da ukupna cena dobacuje do 1,8 miliona evra. Država Srbija je od toga izdvojila 78 miliona dinara (oko 660.000 evra).

Svaki rad Marine Abramović košta između 300.000 i 400.000 evra, a biće izloženo 120 njenih radova. Malo se zna da će 36 najsavremenijih aparata, čija je cena oko 300.000 evra, ostati posle izložbe u trajnom vlasništvu MSUB, a deo će otići u druge institucije kulture.

Nešto će se, kako vidimo, prihodovati, a tu je i zarada od ulaznica.

Istoričarka umetnosti Dunja Blažević tvrdi da pomenuta izložba košta kao godišnji budžet Muzeja savremene umetnosti.

- Marinu Abramović su pozivali i ranije u MSU, ali su joj ponudili normalne uslove koje su imali, što je ona odbila kategorički - kaže Blaževićeva za Radio Slobodna Evropa.

foto: AP/Darko Vojinović

Na konstataciju istog medija da je Vlada dala 78 miliona dinara, istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević kaže:

- Ta izložba je još mnogo skuplja. Pitanje je, naravno, taj ostatak novca, da li je takođe Vlada (obezbedila) ili na koji način je obezbeđen, jer cena te izložbe prevazilazi samu sumu. ​Izložbu je inicirala i na neki način dogovorila lično premijerka Ana Brnabić. To je neka čudna situacija u kojoj imamo proces koji je direktno odozgo – gde se jedan tako veliki kulturni događaj, bez svake sumnje vrlo važan kulturni događaj, iz same Vlade bukvalno inicira, pa onda iz same Vlade maltene i organizuje.

Interesantan je i pogled Dimitrijevića na samu Marinu Abramović.

- Nema nikakve sumnje da je Marina Abramović prevazišla ulogu umetnice. Ona je sad jedna estradna zvezda velikog kalibra i njena umetnost više ide u pravcu nekakve forme estrade. Takođe, nema nikakve sumnje da je Vlada procenila da takva jedna izložba može možda da donese neku vrstu boljeg imidža, da dovede dosta ljudi u Beograd zbog nje... Mislim da se oni na neki način nadaju da će ta izložba toliko da skrene pažnju i da ima toliki odjek da će svi da pohrle u Beograd da je vide i da će se u svim medijima u svetu Srbija predstaviti ne znam na kakav divan način zbog toga što je ugostila jedan tako veliki događaj... U tom smislu ovaj događaj zapravo prevazilazi ono što je polje moga bavljenja istorije umetnosti, ona je, da tako kažem, jedan politički projekat par excellence.

Idemo dalje.

Kako prosečan, a kako "prosvećeni" Srbin vidi ono što Abramovićeva radi?

I među tzv. drugosrbijancima ima gunđanja. Razlog: zašto umetnik tog ranga održavanjem izložbe u ovoj i ovakvoj Srbiji praktično daje legitimitet vlasti.

Zaboravlja se, međutim, da je bivša sekretarka za kulturu Grada Gorica Mojović obećala Marini retrospektivu u Gradskoj galeriji, koja je trebalo da se izgradi na Trgu republike, a umetnica je donirala sredstva Muzeju Nikola Tesla. Izgradnja Galerije nikad nije ni započeta, kao ni proces oko organizovanja Marinine retrospektive, čime se tenzija između nje i ovdašnje sredine (bivše vlasti) dodatno pojačala.

Konačno, tu su i optužbe da je bilo muljanja. Milenko Filipović, vlasnik firme Epohe, za Danas tvrdi da je njegova firma izgubila posao u procedurama koje, kako navodi, ukazuju na korupciju u koju su upleteni članovi kabineta premijerke. Umesto „Epohi“ iz Požege, koje je u postupku javne nabavke dostavilo povoljniju ponudu, taj posao je poveren preduzeću „Proto“ iz Zemuna, na osnovu, kako Filipović kaže, urgencija od strane ljudi uz okruženja Brnabićeve.

foto: Beta / Slobodan Miljević

Šta je to što je vredno videti na ovoj izložbi čitajte u nastavku teksta.

Ali, pre nego što zauzmete bilo koju stranu, možda bi najbolje bilo da najpre odete na izložbu, pogledate šta vas zanima, oduševite se ili zgrozite, pa da onda kritikujete.

Jer, 99% kritika došlo je pre otvaranja "Čistača".

-------------------------------------------------------------------------------------------------------

A šta je sve u životu radila osoba o kojoj je ovaj tekst i šta od toga možete pogledati na izložbi "Čistač"?

Marina Abramović je crnogorsko-srpska konceptualna i performans umetnica, rođena 30. novembra 1946. u Beogradu. Živi i radi u Njujorku. Njen rad istražuje odnos između umetnika i publike, granice tela i mogućnosti uma. Marina Abramović sebe naziva "bakom performans umetnosti".

foto: Printscreen

U jednom intervjuu svoju porodicu opisala je kao "crvenu buržoaziju“. Njen ujak je bio Varnava, patrijarh SPC. Oba roditelja su bili, kako tvrdi, "nacionalni heroji“. Danica Rosić i Vojin Abramović nakon Drugog svetskog rata dobili su položaje u posleratnoj jugoslovenskoj vladi. Dok je imala šest godina, odgajala je njena baka, duboko religiozna žena, a Marina je provela svoje detinjstvo u crkvi.

U šestoj godini kad je rođen Marinin brat počela je da živi sa svojim roditeljima, učila klavir, francuski i engleski jezik. Slobodno vreme je provodila slikajući. Život Marine Abramović u porodičnoj kući bio je težak i pod stalnom kontrolom majke. Kad je Marina bila dete, njena majka ju je tukla zbog "navodnog pokazivanja“. U intervjuu objavljenom 1998. godine Marina je pričala kako joj je majka bila stroga i sve je bilo kao u vojsci, do 29. godine nije smela da ostane u gradu duže od 10 sati uveče.

- Potpuno sam luda, sve je sjebano, bičujem sebe, palim, skoro gubim život u „Firestaru“ sve to pre 10 uveče. Moja majka i otac imali su strašan brak. Najstrašniji trenutak u mom detinjstvu bio je kad je otac razbio 12 čaša od šampanjca i napustio kuću.

foto: Printscreen

Nakon braka s Nešom Paripovićem u periodu od 1971. do 1976, otišla je u Amsterdam da izvede performans i odlučila da se preseli tamo. Predavala je u Parizu, Berlinu i Hamburgu, dok se nije preselila u Njujork.

Njenu retrospektivu u njujorškom Muzeju moderne umetnosti videlo je rekordnih 850.000 posetilaca, uvrštena je u Tajmovu listu najuticajnijih ljudi na svetu, o njoj su napisana kapitalna izdanja, snimljeno je više filmova, a 700-satni performans "Umetnik je prisutan" učvrstio je njenu poziciju svetske zvezde. Institut Marina Abramović finansiralo je više od 4.000 učesnika, uključujući Lejdi Gagu i Džej Zija, ali je otkazan u oktobru 2017. zbog visokih troškova.

A kako je počelo?

Na svom prvom nastupu u Edinburgu 1973. Marina Abramović je istraživala je elemente rituala i gesta. U performansu pod nazivom Ritam 10, koristi dvadeset noževa i dva magnetofona i kameru. U ritmičkoj igri, umetnica je igrala ruski rulet, tako što uzima jedan po jedan nož i zabada ih sebi između prstiju ruke. Svaki put kada bi se posekla, podigla bi novi nož iz redova koje je postavila i snimala bi celi proces. Nakon što se dvadeset puta posekla, snimljenu traku bi pustila, slušala bi zvukove i pokušavala bi da ponovi iste pokrete.

U performansu pod nazivom „Ritam 5“ iz 1974. godine, Marina je pokušala ponovo da iskoristiti energiju ekstremnih telesnih bolova, koristeći veliku zvezdu sa natronom nafte, koju je zapalila na početku predstave. Marina je stajala izvan zvezde, sekla nokte i kosu. Kad je završila sa svim, bacila je isečke u plamen, svaki put je stvarala rasipanje svetlosti.

foto: artsy.net

Spaljivanje komunističke petokrake zvezde predstavlja fizičko i mentalno pročišćavanje, a istovremeno se bavi i političkim tradicijama njene prošlosti. U završnom činu pročišćavanja, Marina je skočila u plamen, u centar velike zvezde. Zbog svetlosti i dima koje je vatra ostavila, posmatrači nisu shvatili da je, kad je ušla u zvezdu izgubila svest zbog nedostatka kiseonika. Neki od članovi publike nisu shvatili su šta se desilo, dok plameni nije došao jako blizu njenog tela, a ona je ostala nepokretna. Doktor i nekoliko članova publike su intervenisali i izneli je iz zvezde.

Podstaknuta njenim gubitkom svesti tokom performansa „Ritam 5“, Marina Abramović je osmislila dvodelni „Ritam 2“ da bi u performans ugradila stanje nesvesnosti. Performans je radila u Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu, 1974. U prvom delu, koji je trajao 50 minuta, ona je unela lek koji je opisala kao „dato pacijentima koji pate od katatonije, da ih prisiljavaju na promenu položaja njihovih tela“. Lekovi su delovali na njene mišiće nasilnim putem, a potpuno je izgubila kontrolu nad svojim telom dok je ostala svesna svega što se dešava oko nje. Posle desetominutne pauze, ona je uzela drugi lek „dato šizofrenim pacijentima sa nasilnim poremećajima ponašanja kako bi ih smirili“. Predstava se završila nakon pet sati kada je lek prestao da deluje.

U delu „Ritam 4“ iz 1974. godine Marina je klečala sama i gola u sobi s industrijskim ventilatorom visoke snage. Polako se približavala ventilatoru, pokušavajući da udiše što veći vazduh kako bi pomerila granice svojih pluća. Međutim, ubrzo je izgubila svest.

Za testiranje granica odnosa između izvođača i publike Marina je izvela jedan od svojih najizazovnijih (i najpoznatijih) nastupa „Ritam 0“ 1974. Sama je sebi dodelila pasivnu ulogu, a publika je bila ta koja je mogla delovati. Marina je stavila na sto 72 predmeta koji su dozvoljeni ljudima na korišćenje. Bilo je dozvoljeno koristiti bilo koji od predmeta koji bi joj mogli dati zadovoljstvo, ali mogli su da koriste predmete koji nanose bol ili joj štete. Među predmetima bili su ruža, pero, med, bič, maslinovo ulje, makaze, skalpel, pištolj i jedan metak. Na ukupno šest sati umetnica je omogućila članovima publike da manipulišu njenim telom. Po završetku predstave, njeno telo je uklonjeno, napadnuto i devalvirano u sliku koju je Abramović opisala kao „Madonu, majku i kurvu“. Tragovi agresije bile su očigledne na telu umetnice. Na vratu su joj bile rane, a njena odeća joj je strgnuta i izderana.

foto: Printscreen

U početku, publika je reagovala oprezno i skromno u performansu „Ritam 0“, ali kako je vreme prolazilo (a umetnik je ostao pasivan), ljudi su počeli delovati agresivno. Kako je Marina Abramović́ to kasnije opisala: „Ono što sam naučila je da, ako se prepustite publici, mogu vas ubiti … osećala sam stvarno napadnuto: odeću nisam imala, strgnuta je, jedan od posetioca zabo mi je ružno trnje u stomak, jedna osoba mi je usmerila pištolj u glavu, a druga joj ga je oduzela, stvorila se agresivna atmosfera. Posle tačno 6 sati, kako sam planirala, ustala sam i krenula prema publici, svi su pobegli i izbegli stvarni sukob.“

Nakon preseljenja u Amsterdam, Marina se srela s umetnikom iz zapadne Nemačke Uve Lajsiepenom, kojeg su svi znali po imenu Ulaj. Počeli su da žive i nastupaju zajedno te godine. Kada su Marina i Uve počeli svoju saradnju, glavni koncepti koje su istraživali bili su ego i umetnički identitet. Shodno tome, oni su odlučili da formiraju kolektivno biće nazvano „Drugi“ i govorili su o sebi kao delovima „dvoglavog tela“. Obučili su se i ponašali se kao blizanci i stvorili odnos potpunog poverenja.

Kako su definisali ovaj fantomski identitet, njihovi individualni identiteti postali su manje dostupni. Rad Marine i Ulaja testirali su fizičke granice tela i istraživali muške i ženske principe, psihičku energiju, transcendentalnu meditaciju i neverbalnu komunikaciju. Marina i Ulaj istražuju ekstremna stanja svesti i njihov odnos prema arhitektonskom prostoru.

U delu „Veza u svemiru“ (Relation in Space 1976.) oni su se trčali jedno ka drugom u više navrata u toku sat vremena – mešajući mušku i žensku energiju u treću komponentu koja se zove „that self“.

„Veza u pokretu“ (Relation in Movement 1977.) – par je vozio svoj automobila unutar muzeja i uradio 365 krugova. Crna tečnost koja je kapala iz automobila, formirala je neku vrstu skulpture. Nakon 365 krugova ideja je bila da su ušli u Novi milenijum. „Veza u vremenu“ (Relation in Time 1977.) – oni su se sedeli okrenutih leđa, vezani za svoje repove kose šesnaest sati.

foto: Printscreen

Da bi se stvorili performans „Udisanje / disanje“ (Breathing In/Breathing Out ), umetnici su izmislili komad u kome su povezali usta i uhvatili izdahne jedan drugome sve dok nisu iskoristili sav dostupan kiseonik. Sedamnaest minuta nakon početka performansa oboje su pali na pod u nesvest, jer su im pluća bila ispunjena ugljen dioksidom. Ovaj performans je istražio je ideju sposobnosti pojedinca da apsorbuje život druge osobe, razmenu i uništavanje

U performansu pod nazivom „Imponderabilia“ (1977, 2010) dva izvođača, oba potpuno gola, stojali su na ulazu u galeriju. Posetioci su morali da prođu između njih, te na taj način su i odlučili sa kim od njih će se suočiti.

U performansu „ AAA-AAA „(1978) dva umetnika stajala su suprotno jedni drugima i napravila dugačke zvuke otvorenih usta. Postepeno su se približavali i približavali, sve dok nisu konačno vikali u usta jedan drugom. Ovaj performans je pokazao svoj interes za izdržljivost i trajanje.

1980. godine izvodili su performans pod nazivom „Ostatak energije“ (Rest Energy). Na umetničkoj izložbi u Dablinu su balansirali na suprotnim stranama raširenog luka i strele, sa strelom koja je bila usmerena ka Marininom srcu.

Između 1981. i 1987. godine, par je izvodio seriju performansa pod nazivom „Night Sea Crossing“ („Noćni prelazak mora“) s dvadeset i dva nastupa. Sedeli su bez reči, tiho jedno preko puta drugog sedam sati dnevno.

1988. godine, nakon nekoliko godina napetih odnosa, Marina i Ulaj su odlučili da naprave duhovno putovanje, kojim je završilo njihov odnos. Hodali su po Kineskom zidu, u komadu „Ljubavnici“ (Lovers) , počevši od dva suprotna kraja i sastajanjem u sredini. Kako je Marina to opisala: „Taj hod je postao potpuna lična drama. Ulaj je počeo iz pustinje Gobi, a ja sa Žutog mora. Nakon što smo oboje prohodali 2.500 km, sreli smo se i rekli jedno drugom zbogom. Paru je trebalo osam godina da dobiju dozvolu od kineske vlade da urade performans, do trenutka kada je njihov odnos potpuno završen. Ulaj je tokom performansa našao svoju buduću suprugu.

Na njenoj retrospektivnoj izložbi 2010. u MoMA muzeju savemene umetnosti, Marina Abramović izvodi čuveni performans „Umetnik je prisutan“ (The Artist Is Present), u kojem je podelila period tišine sa svakim strancem koji je sedeo ispred nje. Marina je imala duboku emocionalnu reakciju na Ulaja kad je stigao na njen performans, suze su same tekle.

foto: Printscreen

Ulaj je u novembru 2015. godine tužio Marinu Abramović, tvrdeći da mu nije dovoljno platila naknadu iz ugovora 1999. koji se odnose na prodaju njihovih zajedničkih radova. U septembru 2016. godine holandski sud presudio je u korist bivšeg ljubavnika i partnera Ulaja kaznu u iznosu 250.000 evra za svoj udeo u prodaji umetničkih performansa koji su zajedno radili.

Od 9. novembra 2005. godine, Marina Abramović predstavila se publici sa „Sedam lakih komada“ u muzeju Gugenhajm u Njujorku. Sedam uzastopnih noći za sedam sati rekonstruisala je dela pet umetnika koji su prvi put izvodili performanse u 60-im i 70-im godinama, pored ponovnog izvođenja sopstvenog performansa „ Usne Tomasove „(Lips of Thomas) kojeg je malo izmenila. Performansi su bili naporni, zahtevajući i fizičku i mentalnu koncentraciju umetnika.

U Marininim nastupima uključeni su i rekreativci autoportreta Đine Pane (Gine Panea), koji su zahtevali ležanje na ramovskom krevetu ispod mreže osvetljenih sveća, kao i na performansu Vita Akončija ( Vita Acconci) iz 1972. godine, u kojem je umetnik masturbirao ispod poda galerije, a posetioci su mu hodali iznad glave. Smatra se da je Marina ove radove ponovila kao seriju povodom prošlosti, mada su mnogi performanse izmenjeni od njihovih originala.

Umetnik je prisutan: mart – maj 2010. Od 14. do 31. maja 2010. godine, u Muzeju savremene umetnosti održao je značajnu retrospektivu izložbu performansa Marininog rada. To je najveća izložba performans umetnosti u istoriji MoMA-e, koju je kustosirao Klaus Bizenbah (Klaus Biesenbach). Bizenbah je dodelio naslov za izložbu koji se odnosio na činjenicu da će tokom celog nastupa „umetnik biti u galeriji ili muzeju“. Tokom trajanja izložbe, Marina Abramović je izvodila performans „Umetnik je prisutan “The Artist Is Present“ 736-satni i 30-minutni statički, tihi komad, u kojem se nalazila nepokretna u prostoru muzeja, dok su gledaoci sedeli i dobacivali da se okrene prema njima. Ulaj se iznenadno pojavio na otvaranju.

foto: Promo

Marina Abramović je sedela u pravouganoj stolici II sprata MoM-e. Pozorišna svetla su sijala prema njenoj stolici i stolici nasuprot nje. Posetioci koji su čekali u redu bili su pozvani da pojedinačno sednu preko umetnice dok je ona održavala kontakt sa njima. Posetioci muzeja počeli su da gomilaju atrijum u roku od nekoliko dana od otvaranja šoua, a neki su dolazili svakog jutra kako bi našli mesto u redu i što pre stigli da sednu sa poznatom umetnicom. Većina posetilaca sedela je sa umetnicom pet minuta ili manje, ali red ljudi se nije smanjivao. Zbog naporne prirode sedenja satima, umetnički entuzijasti su spekulirali da li je Marina Abramović nosila pelene za odrasle kako bi eliminisala prirodnu potrebu, međutim, Marina je bila pripremljena i na to, tako što je dizajnirala svoju stolicu u slučaju nužde, iako sama kaže da je uspela da izdrži celi performans zbog njenih napornih priprema.

S Marinom Abramović je sedilo preko 1.545 ljudi, među kojima su bili Klaus Bisenbah, Džejms Franko (James Franco), Lu Rid (Lou Reed), Alan Rikman (Alan Rickman), Džemajma Kirk (Jemima Kirke), Dženifer Karpenter (Jennifer Carpenter) i Bjork. Od posetilaca je zatraženo da ne dodiruju ili razgovaraju sa umetnicom. Na kraju izložbe, stotine posetilaca su celu noć čekali ispred muzeja kako bi obezbedili mesto u liniji sledećeg jutra. Marina Abramović je završila izvođenje tako što je skliznula sa stolice u kojoj je sedela.

Podrška za posetioce, „Sedenje s Marinom“, osnovana je na Facebooku, kao i blog „Marina Abramović me je rasplakala“. Italijanski fotograf Marko Aneli (Marco Anelli) fotografisao je portrete svake osobe koja je sedila suprotno Marine, koji su objavljeni na Flickr-u, i u objavljenoj knjizi. Rad je predstavljen na izložbi u Galeriji Danziger u Njujorku. Filmovi Marina Abramović je režirala segment Balkan Erotik Epik, kompilaciju erotskih filmova iz 2006. 2008. godine režirala je segment Opasne igre u još jednom filmskom prikupljanju „Priče o ljudskim pravima“.

Ona je takođe delovala u petominutnom kratkom filmu Antoni i Johnsons: Cut the World. Nagrade (1997.) Zlatni lav na Bijenalu u Veneciji, gde je učestvovala čak pet puta (2003.) Besi za rad Kuća s pogledom na Okean (2003.) Nagrada Njujork Sitija za igru i performans (2004.) Nagrada Udruženja američkih kritičara (2008) Austrijska dekoracija za nauku i umetnost (25. septembar 2009.) Počasni doktorat umetnosti, Univerzitet u Plimutu UK (26. oktobar 2011.) Nagrada za kulturno liderstvo, Američka federacija umetnosti (14. maja 2012.) Počasni doktorat umetnosti, Instituto Superior de Arte, Kuba (2012.) Trinaesto-julska nagrada – najveće crnogorsko nacionalno priznanje Povodom dobijanja crnogorske nacionalne nagrade Marina Abramović je rekla: „Trinaestojulska nagrada je nagrada koja će biti sigurno najvažnija u mom životu, jer ona predstavlja simbol i potvrdu da sam priznata za životno delo u sopstvenoj zemlji.”

BONUS VIDEO:

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media