NAJJAČI NEGATIVCI DOMAĆE KINEMATOGRAFIJE (2. deo): Gestapovci, Udbaši, siledžije, veštice i poneki doktor
Foto: Espreso

DOMAĆI FILM

NAJJAČI NEGATIVCI DOMAĆE KINEMATOGRAFIJE (2. deo): Gestapovci, Udbaši, siledžije, veštice i poneki doktor

Negativni junaci se ređe spominju od pozitivnih, ali su za kvalitet filmskih ostvarenja možda i važniji. U ovom serijalu tekstova pokušaćemo da se prisetimo najsnažnijih negativnih junaka domaće kinematografije.

Objavljeno: 14.07.2020. 15:52h
Vladimir Marković
Vladimir Marković
Urednik rubrike Kultura
  • 126

Kriger (Stevo Žigon, Otpisani/Povratak otpisanih)

Kriger je major Gestapoa zadužen za borbu protiv pokreta otpora u Beogradu. U stvarnosti nije postojao major Kriger sa njegovim ingerencijama. Kriger iz filma i TV serije je Nemac, folksdojčer iz Bečkereka koji je pre rata je radio kao trgovački pomoćnik. Od prvog pojavljivanja, Kriger se istakao svojom ozbiljnom i strogom figurom, kao i dobro pripremljenim manirima beskrupuloznog oficira. 

Serija „Otpisani” nastala je prema istoimenoj knjizi Dragana Markovića, koji je za vreme rata bio jedan od beogradskih ilegalaca, a kasnije zatočenik logora na Banjici. Iako major Kriger u stvarnosti nije postojao, ime je dobio prema pomoćniku upravnika logora Banjica, koji se zvao Peter Kriger i bio je folksdojčer iz Crvenke, koji se isticao u mučenju logoraša. Stvarajući lik majora Krigera, Marković i Siniša Pavić su ovaj lik povezali sa stvarnim Krigerom i dali mu njegovo ime, kao i nekoliko osobina. Takođe, pravi Kriger je pre rata radio u Beogradu kao trgovački pomoćnik u Mitićevoj robnoj kući.

Kako bi lik majora Krigera bio što uverljiviji, s obzirom na to da pravi Kriger nije bio previše važna ličnost u okupacionom sistemu vlasti, a napredovao je na mesto pomoćnika upravnika logora samo zbog svoje okrutnosti, autori serije su morali potražiti još neku istorijsku podlogu za svoj lik. U ovome im je umnogome poslužio SS major Gestapoa Karl Kraus. On je bio novinar i u Beograd je došao još 1939. godine, kao predstavnik Trećeg rajha. U Beogradu je bio i za vreme vojnog puča 27. marta, kao i za vreme kratkotrajnog Aprilskog rata. Nakon ulaska okupacionih snaga u Beograd, odmah se priključio Operativnoj komandi i potom bio postavljen za šefa Komande Beograda i bio je direktno podređen SS pukovniku Hansu Helmu, koji je bio šef beogradskog Gestapoa.

Za razliku od Petera Krigera koji je bio folksdojčer, Karl Kraus je bio sudetski Nemac. Smatran je za stručnjaka za srpska pitanja i poznavanje prilika i ljudi u Srbiji, pa je stoga predstavljao jednog od glavnih ljudi Gestapoa. Direktno je vodio akcije protiv Jevreja u Beogradu i Srbiji i bio organizator logora Topovske šupe. U Beogradu je ostao sve do oktobra 1941. kada je povučen u Nemačku. Iako ga je Državna komisija za ratne zločine proglasila krivim i tražila njegovo izručenje Jugoslaviji, on nije izručen, a njegova dalja sudnina je nepoznata.[2]

Verodostojnosti lika zloglasnog majora Gestapoa doprinela je i činjenica da je glumac Stevo Žigon tokom Drugog svetskog rata bio zatočen u koncentracionom logoru Dahau, gde je imao priliku da se upozna sa okrutnim metodama i ponašanjem oficira Gestapoa. Tokom boravka u logoru on je naučio nemački jezik, pa je i to znatno doprinelo uspešnosti ovog lika, koji se po mnogima smatra jednim od najupečatljivijih negativnih likova jugoslovenske i srpske kinematografije.

Džo Ristić (Milan Štrljić / Dragomir Bojanić Gidra, Bal na vodi)

Džo Ristić je sirovi i neotesani, bahati Udbaš sa tetovažom Staljina na podlaktici koju pokušava da sakrije, jer radnja filma Bal na vodi dešava se u prvoj polovini pedesetih, kada je već i Staljin bio pokojnik, rezolucija Inform Biroa završeno istorijsko poglavlje, a Jugoslavija se otvarala prema Zapadu, o čemu svedoči i to što Udbaši uzimaju privatne časove engleskog, koji im nikako ne ide od ruke. Iako je Džo sirovina i grubijan, ipak upravo on uspeva na prevaru da zavede fatalnu Ester (Gala Videnović). U epilogu priče, koji se dešava tridesetak godina kasnije, ostarelog Džoa Ristića glumi drugi glumac, Dragomir Bojanić Gidra, ali to je već manje-više epizodna uloga, glavni karakter ovog lika izgradio je Štrljić. "Bal na vodi" je prvi jugoslovenski film koji otvoreno kritikuje komunizam kao poredak, a veliki deo te kritike sadrži se upravo u prikazu samovolje i korumpiranosti najopasnije državne službe - tajne policije, oličene u liku Džoa Ristića.

Dr. Ilić (Ljuba Tadić, Poseban tretman)

Mada u priloženoj sceni - prirodno - dominira Pavle Vuisić, Ljuba Tadić udahnuo je svu moguću uverljivost liku dvoličnog, autoritarnog manipulanta doktora Ilića, specijaliste za borbu protiv alkoholizma koji je sam alkoholičar - lako čitljiva alegorija o liderima jugoslovenskog društva koji su se javno borili protiv poroka koje su u privatnom životu sa uživanjem praktikovali.

Veštica (Zora Zlatković, Čudotvorni mač)

U samim začecima jugoslovenske kinematografije snimljeno je ovo remek delo, zahvaljujući kojem imamo sačuvan dokument o najstarijoj generaciji naših filmskih glumica i glumaca u koju spada i Zora Zlatković (1891-1956). Iako scenario nije ostavio prostora za neku osobeniju kreaciju, Zora Zlatković tako uverljivo dočarava zlu čarobnicu da se svako ko je prvi put gleda mora naježiti od njenog lukavog osmeha i trikova koje može da potegne iz bilo kog rukava ili tajnog džepa. Njena snaga folklorne fantastike kao da se dve decenije kasnije prenela na Mirjanu Nikolić u Kadijevićevom horor klasiku "Leptirica".

Života (Ljuba Tadić, Divlje seme)

Života je odbegli robijaš, ne spominje se za kakvo delo je robijao ali može se naslutiti. Radnja je smeštena u vreme Kraljevine Jugoslavije u neimenovano selo u Srbiji. Života je prek i osion čovek, grubijan koji uzima ono što mu je potrebno i ne razmišlja o posledicama. Sa sobom nosi pušku koju lako i brzo poteže i ubija svakoga ko mu se smuči. Života siluje najlepšu ženu u selu, Nadu, čiji lik tumači verovatno najlepša srpska glumica svih vremena, Jelena Žigon, a ona se u skladu sa mačističkom estetikom ovog filma, nakon silovanja ili čak usred tog čina zaljubi u njega. Veliki prostor u ovom filmu posvećen je i religiji, ali ona je tretirana kao običan paravan duhovnosti, iza kojeg se krije istina o srpskom čoveku koji je pokvareni i zli divljak i ništa drugo ni bolje od toga. Života nije pokvaren, on je samo divljak.

Stiv (Dragan Nikolić, Mlad i zdrav kao ruža)

Verovatno najlošija uloga u karijeri Dragana Nikolića, svaki sekund je preglumljen i izveštačen. Ipak, praktično svi domaći kritičari smatraju ovaj film za izuzetno značajan jer sadrži neulepšanu stvarnost. Mnogi učitavaju i društvenu kritiku koju je zaista teško pronaći. Da li je Stiv mogao da bude drugačije odigran? Sigurno, i verovatno bi bio neuporedivo jači da je staloženiji i ćutljiviji, poput glavnog "automobilskog" heroja iz tog vremena, Stiva Mek Kvina. Sigurno je i to da je Dragan Nikolić umeo drugačije da interpretira ovaj lik, ali najverovatnije se radi o pogrešnim režiserskim instrukcijama u spoju sa veoma lošim scenariom koji ni na kakav način ne motiviše i ne objašnjava zašto je ovaj lik ekstremno negativan. Nakon ovog filma, Jovan Jovanović snimio je još teži promašaj - "Pejzaži u magli" (1983). 

Siledžija (Dragan Nikolić, Život je lep)

Ipak, Dragan Nikolić je bio umetnik koji je umeo da uči iz svojih grešaka i da prenosi stečena iskustva u nove projekte, pa je tako ekstremnu negativnost iz filma Mlad i zdrav kao ruža transformisao u smislenog Siledžiju iz filma Bore Draškovića "Život je lep" (1985) koji je anticipirao sve što se nekoliko godina kasnije desilo sa državom u kojoj je nastao ovaj film, kao i sa državom naslednicom u kojoj sada živimo, u kojoj siledžije poput lika kojeg u ovom filmu igra Dragan Nikolić vode glavnu reč. Zaboravljen, a veoma značajan domaći film koji još uvek ima šta da kaže o našoj stvarnosti. Ovaj Nikolićev siledžija je današnji tajkun koji je tada još uvek bio u povoju: bezosećajni psihopata, sociopata i kriminalac koji sve ostale ljude posmatra kao svoje igračke.

Jovo Stanisavljević Čaruga (Ivo Gregurević, Čaruga)

Godine 1918, nakon povratka s ruskog fronta u Slavoniju, Čaruga postaje vođa pobunjenih seljaka koji žele veleposedničku zemlju da podele. Nakon ubistva veleposednika, Čaruga završava u zatvoru iz koga uskoro beži u šumu i pridružuje se odmetnicima, koji se bore za socijalnu pravdu. Čaruga ubija dotadašnjega šefa i postaje vođa odmetnika. Prati ga glas da je zaštitnik sirotinje, no ubrzo borbu za pravednu stvar zamenjuju sve češće surove pljačke i bezobzirna ubistva žandara i civila. Pohlepa za novcem i moći, brzo je rasterala sve snove, a Čaruga se od revolucionara i romantičnog hajduka preobrazio u surovog razbojnika i ubicu.

Pinki i Švaba (Dušan Pekić i Milan Marić, Rane)

Teško je reći da li su Pinki i Švaba zaista negativci. Oni samo žive u sistemu vrednosti koji smatraju za normalan jer nisu ni svesni ni zainteresovani da saznaju da li postoji nešto bolje ili drugačije. Lakše je reći da su prosto žrtve društva koje je krenulo po zlu, mada ni to nije sasvim tačno - ipak njih dvojica prave neke izbore i odluke. Njihova upečatljivost velikim delom i dolazi odatle što ih je nemoguće svrstati, a gotovo da ih je teško i optužiti za njihove postupke.

Gojko Sisa (Nikola Đuričko, Munje)

Pomalo preglumljen i upadljivo blentav, Đuričkov Gojko Sisa je prilično verni prikaz muljatora koji zauzimaju neke naoko bitne pozicije u srpskoj industriji zabave. On nije izraziti negativac ali je uvek spreman za poneku mućku, sitni kriminal, korupciju i iznad svega, ponižavanje svojih drugara iz detinjstva. Gojko Sisa je neizbežni činilac naše stvarnosti, poznata u jednačini.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media