POETIKA SIROMAŠTVA: Najbolji filmovi i TV serije o siromaštvu - izbor Dimitrija Vojnova
Foto: Espreso montaža

izbor kritičara espresa

POETIKA SIROMAŠTVA: Najbolji filmovi i TV serije o siromaštvu - izbor Dimitrija Vojnova

Nastavak serijala o poetici siromaštva u domaćim i stranim filmovima i TV serijama - izbor našeg stalnog saradnika Dimitrija Vojnova

Objavljeno: 19.05.2020. 14:48h
  • 31

Koliko ste puta u životu sreli zaista siromašnu osobu?

Ali ne osobu koja nema novca za nešto što želi ili mogućnost da vodi neki poželjan životni stil, već osobu koja recimo nema rešeno stambeno pitanje, nije fizički u stanju da radi, mora da preživi sa 10 hiljada dinara socijalne pomoći mesečno, hrani se u narodnoj kuhinji koja ne radi vikendom pa njeni korisnici petkom dobiju nešto više hrane da bi imali šta da jedu za vikend?

Ja sam nažalost imao priliku da u jednom trenutku shvatim da osoba koju jako dobro poznajem živi baš tako. I moram priznati da je to za mene bilo izuzetno snažno i transformativno iskustvo. Upravo je imalo veze sa mojim poslom. Naime, suočen sa situacijom koju nekako svi znamo iz daljine, ali teško nam je da zamislimo da iko koga poznajemo tako živi, a da takva situacija nije barem pomognuta alkoholom, drogom, kockom ili nekim drugim pogrešnim životnim izborom, počeo sam da se pitam koliko ono što radim zaista ima smisla.

Ne samo na čisto moralnom nivou jer kao i mnogi umetnici očekujem da se stvori finansijska podrška za moje stvaralaštvo, koja je u nekim potpuno drugim okvirima od ove teške egzistencije koju sam gore opisao jer se meri milionima evra, već i u čisto estetskom. Na koji način moja profesija može uzeti ulogu u tim procesima? Da li su takve teme zapravo jedine kojima treba da se bavimo, sve dok ne budu iskorenjene? Ima li smisla govoriti o bilo čemu drugom dok ovako nešto postoji?

Ako razmišljanje o svemu ovome proširimo na globalni nivo, shvatićemo da je srpsko siromaštvo zapravo bogatstvo u odnosu na neka druga mesta gde ljudi žive u znatno nepovoljnijoj klimi i nezamislivoj bedi bez ikakve infrastrukture. Ima delova Afrike u kojima ljudi žive toliko teško da je gotovo teško poverovati u opise onih koji su tome svedočili.

Tom preispitivanju umnogome je doprinelo moje bavljenje potpuno drugačijim stvarima, koje su po svojoj formi često eskapističke iako sam se trudio da po svojoj suštini reflektuju sliku našeg društva i vremena. Neku vrstu razrešenja ove dileme, dobio sam upravo u razgovoru sa tom osobom shvativši da televizija igra jako značajnu ulogu u njenom životu i da joj priče o nekim drugim životnim sudbinama i miljeima izuzetno prijaju.

Da li sam u tom razgovoru našao rešenje svoje dileme, ne mogu da kažem, ali ono što jesam shvatio u tom razgovoru, kroz nabrajanje nekih naslova, diskusiju o utiscima itd. da onima koji su zaista siromašni itekako okrepljujuće deluju stvari kojima se bavimo.

Stoga, podelio bih odmah ovu temu na dva segmenta – ono što se snima o siromašnima, i ono što se snima za siromašne. To su dve potpuno razdvojene oblasti koje se mnogo manje dotiču nego što izgleda, i ja kao autor definitivno pripadam ovoj drugoj grupi, onima koji snimaju stvari koje siromašni vole da gledaju.

U tom pogledu, i moje sagledavanje ove teme biće slično. Pokušaću da se osvrnem na neke zanimljive fenomene za koje mislim da iako se bave siromaštvom, jer to je konkretni zadatak ove ankete, u sebi nose dozu okrepljujuće životne energije.

Počev od Čaplinovog Malog Lutalice, imali smo jedan čitav niz takvih likova, malog čoveka koji uprkos veoma teškoj materijalnoj situaciji ima životnu snagu i lucidnost koji nadilaze mnogo imućniju okolinu.

Filmovi mog najomiljenijeg reditelja Džejmsa Kamerona vrlo često imaju junake iz radničke klase koji vode težak život ali potom uspevaju da se nametnu kao protagonisti u sudbinskim događajima za celu planetu.

U naše vreme to je izuzetno uspešno kanalisala serija Besramnici (Shameless). Pol Abot je verovatno svoj kreativni vrhunac dostigao oblikujući tu seriju. U vreme njenog nastanka, on je uz Džimija Mekgorverna bio možda i najjače ime britanskog televizijskog scenarija, delovalo je kao da ne može da pogreši. Već nekoliko sezona kasnije, i u Besramnicima i u nekim drugim projektima rekao bih da je posrnuo pa ni ne čudi da među savremenim ljubiteljima televizije koji je prate nešto kraće, Abot nema neki naročiti ugled.

Džon Vels s druge strane je već preko trideset godina stub američkog televizijskog mejnstrima kao nosilac čitavog niza uspešnih i dugovečnih serija kao što su Urgentni centar a u nekim periodima i Zapadno krilo. Kada je krenuo da za mrežu HBO priprema rimejk Besramnika (obratiti pažnju na film Dirty Girl iz 2010, koji je producirao Džon Vels, koji deluje kao prethodnica serije Shameless, sa sličnim scenarističkim rešenjima; prim.ur.), moram priznati da nisam bio oduševljen, nije mi delovalo da je Vels čovek koji može adekvatno kanalisati Abotovu ekscentričnost a naročito ne sposobnost da izvuče maksimum iz svojih kolega kao što je danas takođe značajno ime – Danijel Brokelhurst. Međutim, Vels je našao svoje Brokelhurste, danas značajne pisce kao što su Nensi Pimental, Itan Frankel i Majk O'Mejli koji su sazreli do statusa samostalnih kreatora i producenata.

Prve epizode koje su bile prepisani britanski izvornik iritirale su me jako te sam isprva odustao od serije. A onda sam joj se negde tokom osme sezone i vratio, krenuvši da je gledam od početka. Ispostavilo se da je Vels evo već deset sezona drži na pravom kursu, mnogo bolje od Abota koji je već negde u četvrtoj sezoni počeo da skreće u bizarne i larpurlartističke digresije.

Velsova serija je na kraju izašla za Šoutajm ali je u sebi zadržala svu provokativnost koja bi se mogla prikazati na HBOu.

Besramnici govore o porodici koja živi u nerešenim stambenim i socijalnim uslovima, a sačinjena je od pater familijasa Frenka Galagera i njegovog brojnog potomstva sa kojim ga je ostavila duševno bolesna supruga. Za razliku od filmskih i televizijskih tata koji umeju da budu stub porodice i do kraja priče postanu bolje majke od onih koje su decu rodile, Frenk Galager je neprekidni izvor sve dublje erozije ove kuće. Deca su prepuštena da brinu sama o sebi, preuzimajući ulogu roditelja, ali ni to im ne ide lako jer se kreću marginom, ne samo u finansijskom već i u seksualnom smislu i u pogledu mentalnog zdravlja.

Okolnosti života u porodici Galager su veoma teški ali na Abotovom tragu, Vels sa svojim saradnicima uspeva da pronađe prostor za humor - ponekad crni, za nežnost - ponekad sasvim atipičnu, za iskupljenje i ponovne padove u ponor koje bismo mogli videti samo u serijama o bogatima.

I Besramnici upravo jesu to, serija o siromašnima koja ih tretira na sličan način i u kontinuitetu u kakvom obično gledamo bogate jer njeni junaci imaju slobodu, optimizam, snalažljivost i na kraju krajeva imaju jedni druge, što je zapravo najveće bogatstvo.

Tema siromaštva je na vrhunski način prošle godine estetizovana u Bongovom filmu Parazit ali pre svega u ključu klasnog sukoba i socijalne mobilnosti. Besramnici se bave marginom kao takvom i u njoj pronalaze ljudskost, afirmišući njenu vrednost.

Možda iz ove vizure možemo reći da je samo Džon Vels, velemajstor mejnstrim televizije bio zapravo jedini koji može da izgura ovako stabilnu i dugovečnu seriju – ona se uostalom pojavila kada zlatno doba televizije nije ni imalo tako dug staž, samo po sebi. Televizija je biznis, filmovi su ljubav, glasi holivudska maksima. Smisao serija je da se prave u više sezona, na što duže staze. Međutm, Vels je majstor koji je već više puta pokazao da može da ih održi u pet pa i više sezona u punom kreativnom tonusu. Ako govorimo o zlatnom dobu televizije i prestižnim produkcijama, onda su Besramnici verovatno njen rekorder u pogledu broja sezona i očuvanog kvaliteta.

Dok je u sapunicama potpuno uobičajeno gledati kako glumci stare, kako se smenjuju generacije itd. Besramnici su prvi slučaj da se tako nešto dešava u prestižnoj seriji, i da se bez većih rekastovanja zapravo zajedno sa pričom razvijaju i glumci koji će se ubrzo nametnuti i izvan ove serije.

U tih deset sezona Besramnici su ispratili ne samo promene u svojim likovima već i promene u američkim društvenim odnosima, između ostalog i onaj kada je bela sirotinja dovela Donalda Trampa na vlast i dobila svog predsednika, a taj talas nije zaobišao ni Frenka Galagera.

Način na koji je u Besramnicima preuzet i reinterpretiran inače rutinski televizijski koncept disfunkcionalne porodice, svež pogled na dinamiku moći među karakterima i izuzetno hrabar tretman kako turobne svakodnevice tako i seksualnosti i mentalnog zdravlja, doneli su čitav niz unikatnih rešenja. Stoga ne treba da čudi izuzetan prestiž koja je ova serija donela svojim autorima i glumcima koji su iz skromnog doma Galagerovih dalje razvijali svoje karijere. Pa ipak, čini se da su samo zajedno bili jaki, što je na kraju krajeva poruka i ove serije.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media