Čiko, jel' sav ovaj lebac tvoj? POETIKA SIROMAŠTVA (2) - filmovi i serije o siromaštvu, izbor Vladimira Markovića
Foto: Espreso montaža

Izbor kritičara espresa

Čiko, jel' sav ovaj lebac tvoj? POETIKA SIROMAŠTVA (2) - filmovi i serije o siromaštvu, izbor Vladimira Markovića

Nastavak teksta i serijala o poetici siromaštva u domaćim i stranim filmovima i TV serijama

Objavljeno: 14.05.2020. 22:50h
Vladimir Marković
Vladimir Marković
Urednik rubrike Kultura
  • 2

Siromaštvo je stanje koje prati ljudski rod od pamtiveka, a svi su izgledi da nikada neće biti iskorenjeno. Uprkos tome što ogromna većina čovečanstva živi u siromaštvu, najgledaniji i najnagrađivaniji filmovi i TV serije najčešće nemaju siromašne junake. Da li je tačna teza da publika više voli da gleda "priče o uspehu" i "uspešnim" likovima, bogatim, fizički lepim i glamuroznim, ili su takvi proizvodi pop kulture sa razlogom u "srednjoj struji" i najboljim terminima, dok filmove Kena Louča ili Ladja Lija možete naći na repertoaru bioskopa samo u veoma kasnim terminima, bez reklamiranja pre projekcija drugih filmova, bez ikakve prateće kampanje? 

Ipak, svakom pravom filmofilu dela koja se bave siromaštvom moraju delovati iskrenije i neposrednije. 

Čarli Čaplin - Zlatna Groznica (1925)

Od samih početaka filmske umetnosti, nemi filmovi su najčešće imali siromašne glavne junake - setimo se Čarlija Čaplina i nekih od najikoničnijih prizora svetske kinematografije, njegovog besmrtnog Skitnice ili neuspešnog kopača zlata u filmu Zlatna groznica, koji za večeru kuva svoju cokulu.

Frenk Kapra - Ovo je predivan život (It's a Wonderful Life 1946)

Ovaj klasični holivudski film nije neposredno priča o siromaštvu, ali u ovom isečku koji smo izdvojili opisana je suština kapitalističke stambene politike, koja i danas vlada širom sveta uključujući i Srbiju i njene privatne izvršitelje. Glavni junak ovog filma, Džordž Bejli (Džejms Stjuart) vodi stambeni sindikat gde siromašni radnici mogu da udruženim snagama postanu vlasnici svojih stanova bez zaduživanja kod banaka i kapitalista. U trenutku velikog pada američke berze i juriša na banke, Bejli u ovom dijalogu objašnjava svojim zadrugarima suštinu namera prebogatog kapitaliste Henrija Potera - da siromašne učini trajno siromašnima i vezanim za sebe, da bi on bio još bogatiji. Zadivljujuće je kako ni danas, 74 godine nakon objavljivanja ovog filma, ovaj dijalog nije izgubio ni trunku aktuelnosti - naprotiv!

Zanimljivo je i to kako je u celokupnoj svetskoj kinematografiji do danas izuzetno teško naći filmove ili TV serije koji pokušavaju da odu do korena i pravih uzroka siromaštva. Jedan od takvih autora, koji se često i rado bave siromašnim junacima i korenima siromaštva je britanski režiser Ken Louč, u celom nizu njegovih filmova. Pošto smo se već u više navrata u rubrici Kultura bavili njegovim sjajnim filmom Sorry, We Missed You (Izvinite, nismo vas našli 2019), sada ćemo u žižu staviti njegov još potresniji film za koji je dobio Zlatnu palmu u Kanu.

Ken Louč - Ja, Daniel Blejk (I, Daniel Blake 2016)

Nema pravde za siromašne. Nema je nigde na planeti, pa ni u nominalno najbogatijim zemljama, poput Loučove Velike Britanije, prepune beznadežno siromašnih ljudi i beskućnika na svakom koraku. Glavni junak ovog filma, Daniel Blejk, je drvodelja koji radi u građevinskoj firmi, dok se ne razboli od teške srčane bolesti. Od tada, on postaje krpena lopta koju britanske birokrate u socijalnom osiguranju šutiraju od šaltera do šaltera sve dok ne umre jer više ne može da podnese zlostavljanje i bukvalnu glad do koje je dogurao pokušavajući da ostvari svoja radnička i ljudska prava. 

Vratićemo se sada nekoliko decenija unazad, u jednu zemlju seljaka na brdovitom Balkanu, u vreme kada je siromaštvo bilo opšte i sledovalo je manje-više svima, kao i hrana i odeća na "tačkice" koja je bila ista za sve.

Emir Kusturica - Sjećaš li se Dolly Bell (1981)

Prvi bioskopski film Emira Kusturice diše poetikom siromaštva u najboljem smislu. Uz podnošljivu dozu nostalgije za "boljom prošlošću" koja ne prelazi u patetiku, ovaj film kazuje jednostavnu i nepobitnu istinu: da su ljudi bolji ljudi kad su siromašni i da deca odrastaju u bolje ljude kada odrastaju u relativnoj oskudici. Emocije su čistije i jače nego kod onih koji imaju svega dovoljno, ljudi su naivniji i neiskvareniji, ideali i vera u bolju sutrašnjicu čovečanstva bolje uspevaju kada znamo da je svima u našoj zemlji isto kao i nama. 

Miroslav Lekić - Dogodilo se na današnji dan (1987)

Sličnu priču, samo beogradsku, srećemo i u ovom nenametljivom filmu koji nije osvojio nijednu od "velikih" međunarodnih nagrada, ali se ipak tiho i trajno uselio u naša srca. Priča o siromašnom studentu Bajri koji krajem šezdesetih u Beogradu živi u udžerici, radi kao dostavljać mleka i izdržava dvojicu mlađe braće još jedna je varijacija na temu siromaštva koje gradi bolje i jače ličnosti. 

Srdan Golubović - Otac (2019)

Ta ista zemlja, četiri decenije kasnije, zapala je u jezivu društvenu metastazu čiji neposredni i suštinski proizvod je stvarni događaj na osnovu kojeg je snimljen ovaj film. Teško je u ovom ostvarenju pronaći poetiku, jer siromaštvo koje prikazuje više nije ono poetično i po duh zdravo siromaštvo već beda i frustracija. Ipak, Golubovićev junak se, doveden na rub očajanja, poput punokrvnog tragičnog junaka bori protiv sudbine, a film ima retku i dragocenu nit stvarne društvene kritike koja kod svakog gledaoca deluje na želudac i pluća, a zatim izaziva jetki grč u vilici.

Da bismo se bar malo otrgli od teške i parališuće emocije kojom nas je zapahnula prethodna rendgenska slika zemlje u kojoj živimo, pozabavićemo se sada trima satiričnim serijama koje u svom fokusu imaju siromaštvo kao važan motiv. 

Schitt's Creek (TV serija 2015-20')

Čari siromaštva izlivaju se u neograničenim "paketima" na milijardersku porodicu Rouz, koja doživljava bankrot, zaplenu raskošne vile u kojoj stanuje i praktično sve svoje imovine osim jednog "dragocenog" poseda - gradića Šits Krik (u slobodnom prevodu: Sranjevac), negde na pola puta za nigde, koji je glava porodice Džoni Rouz (Judžin Levi, ujedno autor serije) iz đavo zna kog hira kupio kad je bio bogat. Da, u Americi je moguće kupiti grad, šta god to značilo - otprilike, moguće je u privatno vlasništvo pretvoriti gradsku upravu i njene prihode. Preko noći osiromašeni Rouzovi, nesnalažljivi i nepraktični do apsurda, useljavaju se u dve sobe jedinog motela u Šits Kriku koje prokišnjavaju i raspadaju se, i pokušavaju da se uklope u svoj novi život sa sugrađanima koji su mahom siromašni i krajnje neobrazovani, za razliku od Rouzovih koji su do juče bili veoma bogati i veoma neobrazovani. Privikavanje na "normalan svet" izvor je beskrjnog niza brutalno zabavnih situacija tokom kojih, jedva primetno, milimetar po milimetar, siromaštvo čini sve Rouzove, tatu, mamu (koje se sećamo iz hit komedije Home Alone), sina i ćerku boljim ljudima. Manje samoživim, solidarnijim i empatičnijim jedinkama. 

Malcolm in the Middle (TV serija, 2000-07')

Punokrvna porodična komedija sa fenomenalno karakterizovanim junacima i nestvarno spontanim i zabavnim glumcima koje predvodi niko drugi nego budući gospodin Hajzelberg iz serije Breaking Bad, Brajan Krenston. Pošto sve pršti odi zarazno smešnih dečačkih ludorija i roditeljske kombinacije borbe za održanje kakvog-takvog reda i sopstvenih bubica, tek nakon izvesnog vremena uviđamo koliko je ova ludački zabavna porodica zapravo - siromašna. Ne samo za američke pojmove, već i za bilo koje, uključujući naše trećesvetske parametre. Za Malkolmove roditelje je novčanica od 5 dolara (ekvivalent našeg zelembaća od 500 dinara) ozbiljan novac, a "pita od ostataka" (leftover pie) - mešavina ostataka od svih obroka tokom nedelje - je nešto za šta je u Srbiji čuo samo neko ko je služio vojsku i tamo ponekada dobijao specijalitet zvani drnč - mešavinu ostataka prethodnih jela. Upravo to bivstvovanje na granici teškog siromaštva koju ponekada i prekorače kada neko od roditelja ostane privremeno bez zaposlenja, čini junake ove serije tako toplim, složnim prema spoljašnjem svetu i čovečnim. 

My Name is Earl (TV serija 2005-09')

Za razliku od prethodne dve TV serije koje su satirični sitkomi, My Name is Earl odlazi i nekoliko koraka dalje u vode komičnog podžanra koji ne viđamo tako često, bar ne u američkoj produkciji: burleske. Svaka smešna osobina svih junaka je predimenzionirana do granice karikature i groteske, a naročito neobrazovanost, bahatost i američka trejd mark tupavost. Ipak, kao što poentira ruski pisac Danil Harms u svojoj ključnoj kratkoj priči "Plava sveska broj 9", esenciji komedije apsurda: "Sve dobri ljudi, ali ne da im se da puste koren". Glavni junak Erl Hiki, kao što pokazuje trejler, osvaja veliki novac na lutriji, ali odmah potom ga udari auto, izgubi dobitni loz i završi u bolnici, gde na TV programu od nekog slučajnog TV voditelja sazna za karmu. Erl nakon izlaska iz bolnice kreće u pokajnički poduhvat da ispravi sve loše što je bilo kome u životu uradio da bi se time oslobodio svoje loše karme. Pored toga što su tipične američke seljačine i klipani, svi junaci ove serije su - pogodićete, siromašni. Erl (komičan je kontrast sadržan u njegovom imenu - erl je britanska plemićka titula, neka vrsta grofa) stanuje u motelskoj sobi koju deli sa svojim nerazdvojnim i još glupavijim mlađim bratom Rendijem, dok njegova bivša žena živi u prikolici. Siromaštvo je okvir svih dogodovština u ovoj seriji i važan preduslov za komične situacije. Teško je reći da li u ovoj seriji siromaštvo bilo koga čini boljim čovekom, pre će biti da u svemu tome ima i podsmevanja sirotinji, jer kao što smo u prethodnom delu ovog teksta već spomenuli, ako ste u Americi siromašni a imate belu kožu, vaša zajednica vas se stidi i naziva vas belim smećem. Erl Hiki, njegov batica Rendi, njegova bivša Džoj i još poneko od likova u ovoj seriji, definicija su "belog smeća".

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media