Moć melodrame u filmovima Tome Janića

Prošlog vikenda je u sklopu filmskog maratona na Drugom programu Radio televizije Srbije (RTS) prikazana i izvrsna melodrama Glasam za ljubav, proistekla iz istoimene i takođe istinski dobre proze Grozdane Olujić.

Premda odličan, ovaj film je nekako ostao po strani, u senci ne samo Čudne devojke (1962) Jovana Živanovića (takođe nastalog po romanu Grozdane Olujić), te je to skoro prikazivanje pred širokim auditorijumom zdravorazumska prilika da se prisetimo veštine kojom se se (Svetomir) Toma Janić (1922-1984) bavio melodramom, tim izrazito zahtevnim žanrom sa podosta uslovnosti i mogućih zamki.

• Parče plavog neba (1961)

Sva je prilika da će se ime ovog vrsnog i nikada zaista priznatog sineaste zauvek ponajpre povezivati sa čuvenim Crnim biserima; sarajevski filmski kritičar i filmski novinar Aco Štaka je Crne bisere te davne 1958. godine opisao i ovim rečima: „Jedno talentovano rediteljsko ime, bliska tema u veoma vitalnoj scenarističkoj obradi, simpatični mali gluumci i jedna odlična kreacija odraslog – eto filma Crni biseri!“ Crni biseri, daleka preteča recimo, čuvenog Virovog Društva mrtvih pesnika, jeste najpoznatiji film u rediteljskom opusu Tome Janića, ali zapravo za analize je neuporedivo zaniljiviji i podatniji njegov naredni film – Parče plavog neba. U njemu Janić dokumentaristički postupno stvara višeslojnu priču o povećoj grupi raznorodnih ljudi iz zgrada koje povezuje zajedničko omanje dvorište, a film, u kome glume i Rahela Ferari, Pavle Vuisić, Petre Prličko, Olivera Marković, Milan Srdoč, Tatjana Beljakova, Toma Kuruzović, Alenka Rančić... , zadivljuje tim prefinjenim spojem implicitne društvene kritike, suptilne komedije naravi, iskrene empatije prema junacima zatečenim u toj stupici obećanog a osujećenog boljeg života i nadahnute melodrame.

• Rana jesen (1962)

Sve to, pa još i izbrušeni autorski rafinman, zatičemo u ovoj odličnoj melodrami kamernijeg pristupa, koja je očigledno nastala kao SFRJ parafraza opaženog i osvedočeno efektnog u Sirkovoj Imitaciji života. Naravno, ovo nije puki (nepriznati) prepravak holivudkog instant-klasika, već promišljena i smislena aproprijacija nečega učinkovitog - priča o srdžbi i ljubomori tinejdžerke prema novom muškarcu u životu njene razvedene majke tu je skladno i pažljivo prevedena u jugoslovenski soc-realistički okvir, a pritom su zadržane sve važne i nužne uslovnosti melodrame koja naprosto mora da bude ukorenjena u arhetipskom i univerzalnom da bi uopšte fukcionisala. Vrlo dobre uloge ostvarili su Miha Baloh, Sanja Turk i Mira Sardoč (u maloj ulozi tu je i Ivica Vidović), a na današnja gledanja svakako adut predstavlja i uverljiv prikaz tadašnje zbilje u gradskim sredinama i uvek zavodljivi dizajn tog vremena (i) na ovim prostorima.

• Glasam za ljubav (1965)

Autorski trijumf i vrhunac na polju igranog filma u slučaju Tome Janića, koji se dosta bavio i dokumentarnim stvaralaštvom, pa čak i između dva igrana mu ostvarenja, predstavlja ova efektna, blago melanolična melodrama. Ovo ostvarenje prikazuje mladalačku teskobu i poriv za ljubavlju u kontekstu života pod senkom uprizorenosti i prostorne klaustrofobije u malom gradu. To je za potrebe svoje proze izmaštala i iz dela u delo prenosila i dodatno oblikovala Grozdana Olujić, jedno od najosobenijih pera svoje generacije. Olujić i Janić u ovoj ekranizaciji brzo i lako postižu ono najvažnije – upečatljiv mikrokosmos koji će gledaoci prepoznati kao deo zajedničkog doživljaja stvarnosti. Njih dvoje uspevaju da prenesu emociju-vodilju, da priču, junake i previranja u njihovim dušama učine upečatljivima, a da tu bude i i humora i jasnih smernica zašto je jednu takvu priču bilo potrebno ispričati tada i upravo na taj način. Ovo je, nažalost, pretposlednji Janićev film (uslediće još samo Glineni golub iz 1966. godine), ali i dalje rečito predstavlja Janićevo vešto rukovanje datostima i stilemama melodrame, kao i njegovu nepatvorenu veru u moć tog (pod)žanra, a što, između ostalog, osetno i vidno fali savremenom srpskom filmu.

Bonus video: