Usamljenost i samotnjaci u ovovekovnom srpskom filmu (drugi deo)
Travelator, Foto: Promo

domaći film

Usamljenost i samotnjaci u ovovekovnom srpskom filmu (drugi deo)

Nastavak teksta o usamljenosti kao važnoj temi bovih domaćih filmova

Objavljeno: 02.04.2020. 16:51h
  • 103

Usamljenost kao motiv i samotnjaci kao njeni najočigledniji eksponenti, nimalo iznenađujuće, nije nestala iz srpskog celovečernjeg igranog filma sa istekom leta 2014. godine, od kada datira najmlađi od svih filmova film u prvom delu ovog brziopteznog odabira na tu temu sa neveselim povodom iz stvarnosne nam dimenzije.

Idemo dalje, u fokusu su neki drugi vidovi usamljenosti i neki drugačiji ili slični samotnjaci u recentnijim srpskim filmovima. Krenemo im u susret, a potom i na reprize ii/ili premijerna gledanja i ovih šest zanimljivih i vrednih igranih ostvarenja dugog metra.

foto: Promo
  • Travelator (2014)

Praktičnio sam kraj te 2014. godine doneo nam je posve tiho a vema važno iznenađenje – film Travelator, daleko najbolji i najzreliji scenarističko-rediteljski rad Dušana Milića, autora hit-filmova Jagoda u supermarketu i Guča. Ovo u Travelatoru je sasvim novi Milić, i prava je šteta što tokom inicijalne, nerazumno sramežljive kino-distribucije znatno više ljudi nije videlo ovaj odličan Milićev film, urađen u pronicljivo primenjenom maniru francuskih krimi-drama arthaus usmerenja iz sedamdesetih godina veka za nama. Nikola Rakočević je savršen glumački odabir za lik ćutljivog, samozatajnog gejmera, a uskoro i plaćenog ubice, kome je usamljenost breme koje kičnu drobi ali i važno oružje u susretu sa surovošću sveta i zbilje na koje nikako ne može da utiče. A završni segment obračuna u iionako zbunjujuće-zadivljujuće artificijelnom Las Vegasu istinski je nezaboravan.

foto: Promo
  • Isceljenje (2015)

Sa Isceljenjem, inače, krajnje sugestivnim celovečernjiim debijem bračno-autorskog dvojca Jović (Monja i Ivan), dobili smo i ubedljivo najtiši srpski film na uzorku barem ovih dvadeset nam godina. Tišina tu nije odraz praznog hoda ili, daleko bilo, pretenciozne razmetljivosti (koja nije nimalo strana debitantima, zar ne?), već, kanda, jedina moguća putanja ka u naslovu apostofiranom (samo)isceljenju. A tišina je istovremeno i odraz iskrene potrebe za osamom (pa čak i fizičkom, u ubogom kućerku podalje od ljudi i kakve-takve civilzacije), odnosdno, poriva što, bez trunke solipsizma, počiva u instinktu koji nam nalaže da se kad-tad moramo lišiti i spasiti ropstva vlastitoga sopstva. Krajnji ishod je suptilan i izrazito poetičan lirski film kojim dominira osvedočeno izvrsni Jovo Maksić, u svojoj prvoj zamašniojoj i zbilja velikoj ulozi.

foto: Promo
  • Panama (2015)

Iako tako ne izgleda na površniji pogled, Panama, zapaženi debitantski dugometražni film Pavla Vučković, autora, između ostalog, i briljantnog kratkog filma Beži, zeko, beži, snažno motivsko uporište iznalazi upravo u usamljenosti. Madabrzo stupe u burnu i, reklo bi se, iskreno emotivnu i proživljenu vezu, dvoje glavnih junaka zapravo su nogu bespomačni zarobljenih u teškom mulju usamljenosti koja kao takva nikada nije bila verbalizovana i obzanjena. Otud i taj raskorak o koji brzo krenu da se spotiču i koji suštinski određuje neumitni skori kraj romanse zatočene među zidinama ličnih i nepremostivih identitetskih teskoba. Pavle Vučković je Panamom makar privremeno vratio gradsku melodramu u subžanrovski registar savremenog srpskog filma, a Jovana Stojiljković se sjajnom i neverovatno samopouzdanom glumačkom kreacijom preporučila za buduće glumačke angažmane, koji su, na sreću i sasvim zasluženo, brzo i u primetnom obimu i zaista usledili.

foto: Promo
  • Vetar (2016)

Uz samo jedan izuzetak,premda bi to onda bio potpuno drugi tekst, ovo bi moglo da bude podesećanje na vrli mladi i/ili debitantski srtpskim film; toj sintagmi svakako neporecivo pripada i Vetar rediteljke Tamare Drakulić. Nakon dokumentarno-igranog (u značajnoj meri i eksperimentalnog) filma Okean samo par godina ranije, Drakulić je Vetrom odvažno utrčala u stilsko polje belosvetskog nezavisnog/indie filma, ali sa jasnim utemeljenjem u ovdašnjim koordinatama, naravno, ne samo u jezičko-geografskom smislu. Vetar je uspela varijacija natemu setnog leta i sazrevanja; melanolični ton, između ostalog, rimu tu iznalazi u nastojanju glavne junakinje, mlade devojke koja sa ocem provodi deo leta na Adi Bojani, da putem samoizabrane usamnljenosti koliko je moguće scveobuhvatnije pojmi svet koji je okružuje i ka kojem dragovoljno gravitira. Vetar, iznikao iz proze Ane Rodić, podsetio nas je i na suštinsku važnost nenametljivog a dovoljno autorski promišljenog i hrabrog mladog filma kao nužnog međukoraka ka krupnijim ciljevima i kao prekopotrebnu osnovu svake iole profesionalne kinematografije danas.

foto: Promo
  • Otvorena (2016)

Tu je i Otvorena, nepatvoreno začudan i nesumnjivo odličan celovečernji prvi film mladog Momira Miloševića, koji, uz Isceljenje Jovića, unutar ove podele možda i najkonasekventnije govori upravo o usamljenosti kao barikadi preko koje se teško može bez što potpunije i što sveobuihvatnije sinergije sa drugim/drugima. Uz izvanredno ekspresivnu filmsku fotografiju Ivane Rajić, ova priča o nedorečenom a bliskom prijateljstvu dve mlade devojke može se posmatrati i kao inteligentna oda značaju pune samospoznaje drugosti i različitosti. Osim toga, Momir Milošević je na zadivljujuće učimnkovit način izašao na kraj sa zaista ambicioznim zahvatom; naime, osim dve ključne junakinje (u zrelom tumačenju Milene Đurović i Jelene Puzić) i malo odstupanje u samoj završnici, sve ostale aktere zatičemo u off-u, dakle, isključivo tonski. Ako bude pravde i razuma, Momir Milošević neće još dugo čekati na narednu priliku da uposli svoj nesporan dar za film i filmski izraz zahtevnijeg podsoja.

foto: Promo
  • Inkarnacija (2016)

Primetno nedvosmislenije sa žanrom i žanrovskim obrascima i konvencijama (onim smislenim dokazano efekrtnim i, samim tim, i opravdanim i korisnim) flertovao je i mladi Filip Kovačević u svom prvom filmu dugog metra, Inkarnaciji. Inkarnacija donosi Kovačevićev doživljaj metazičkih trilera, koji su kao tiha tendencija, prisutni, u evropskom filmu poslednjih, recimo, 20-25 godina. To praktično znači, a Filip Kovačević je to uspeo gotovo u DIY (do-it-yourself / uradi-sam) produkcionim uslovima, da tu imamo spoj neprikriveno žanrovskog i onoga što ipak ponajpre potpada pod arthaus profil. Ovaj film predstavlja poteru za smislom i spasom preko efektno iskorišćenih beogradskih i zemunskih toponima, a glavni junak (igrao ga je Stojan Đorđević), paranoidno zatečen tokom priče sam je, da samlji ne može biti. Sam u gradui, ali i sam i pred progoniteljima, i tako iznova i iznova (kao, na primer, u čuvenom remek-delu Dan mrmota, alo ovdeu sasvim drugom registru, bez ijednog jedinog povoda za smeh).

Nastaviće se...

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media