Đorđe Kadijević: Umetnost je blagodat, više od ostvarenja bilo koje ideologije
Foto: Altcine

intervju

Đorđe Kadijević: Umetnost je blagodat, više od ostvarenja bilo koje ideologije

Povodom Sretenjskog ordena, koji je dobio za životno delo, u intervjuu za "Politiku" dao je veliki srpski režiser, autor filmova "Praznik", "Pohod", "Leptirica", "Darovi moje rođake Marije", "Karađorđeva smrt", TV serije Vuk Karadžić, niza likovnih kritika i knjiga "Božja volja, "Kraj rata", "Prva i druga umetnost" i mnogih drugih. Autorka intervjua: Marina Vulićević / Politika

Objavljeno: 24.03.2020. 10:06h
  • 1

Među policama sa dominantnom filozofskom literaturom, pored gitare u uglu, i drugih umetničkih slika, u domu Đorđa Kadijevića ističe se veliko platno, njegov portret koji je naslikao Mića Popović. Ova slika upečatljiva je i stoga što precizno odražava njegovu usamljeničku prirodu, koju je vizuelno mogao da dočara samo prijatelj. Povod za ovaj susret je i Sretenjski orden koji je ovaj naš poznati reditelj, istoričar umetnosti, likovni kritičar, osnivač i direktor Galerije 73 na Banovom brdu, autor naše najbolje TV serije posvećene Vuku Karadžiću, dobio povodom Dana državnosti. Pored osvrta na najvažnije trenutke svoje karijere, na svoj umetnički kredo, Kadijević ovom prilikom ukazuje i na važnost očuvanja, restauracije i digitalizacije celokupnog filmskog fonda naše umetničke i dokumentarne kinematografije.

Dobili ste puno priznanja. Šta ona za vas znače?

Da sam radio za priznanja, bio bih više priznat. A osvajao sam mnoge nagrade. Već moj prvi film „Praznik” nagrađen je u Puli, dobio je i „Zlatni venac” zagrebačkog „Vijesnika”. Za seriju o Vuku Karadžiću osvojio sam Gran pri Evrope za umetnost filma i televizije, na inicijativu Umberta Eka, a nagradu sam primio u Rimu. Bio sam tada zadovoljan, mislite li da sam tada bio srećan? Trenutak moje istinske sreće bio je kada sam pravio ajvar sa svojom suprugom i kada me je kritikovala da presporo meljem papriku. Tada je moje srce bilo puno. Sada nema moje supruge i moje kćerke i osuđen sam na samoću zbog gubitaka, na neljudsku samoću. Vreme ne briše sve, vreme dodaje sve.

Uočljive su dve struje u vašem stvaralaštvu na filmu i televiziji, mistička, koja teži da pronikne u onostrano, i ona istorijska, faktografska.

Moji prvi filmovi brutalno su realistički, naturalistički, bave se tematikom Drugog svetskog rata, koji me je zatekao u dobu kada sam postajao mladić. To me se tako duboko dojmilo, da kada sam postavljao pitanje o tome šta želim da snimam shvatio sam da je najautentičniji doživljaj koji nosim u sebi jedno dubinsko, duboko subjektivno, ljudsko, čovečansko, iskustvo rata, bez pretenzije da ga ideologizujem i politiziram.

Najveća greška koja može da se desi jednom sineasti jeste da snima tuđe filmove. Rekao sam sebi: „Ti ćeš snimati filmove koji su odraz onoga što smatraš istinom u sebi, ne istinom sveta, ne istinom istorije, ideologije, političkog trenutka ili društvenog sistema u kome se trenutno nalaziš.”

Mislim na onu iskonsku istinu, pre svega na antropološku, na ljudsku istinu koja govori o tome na koji način subjekt doživljava eskalaciju neviđene represije, koja traje otkako traje i svet. Po Svetom pismu, svet je počeo Kainovim ubistvom Avelja. Ta linija kontinuiteta jedne otuđene realnosti, u koju smo mi bačeni, kako kaže Alber Kami, to je tema o kojoj ja imam šta da kažem. I ne samo ja. Ubeđen sam da najveća umetnička dela govore upravo o toj istini.

Kako se ta istina odražava u vašim ratnim filmovima?

Hteo sam da snimim ratnu trilogiju, filmove „Praznik”, „Pohod” i „Božju volju”. Treći film nikada nisam snimio jer sam u međuvremenu izašao na glas kao predstavnik crnog talasa, uz moje uvažene kolege Dušana Makavejeva, Žiku Pavlovića, Sašu Petrovića, Kokana Rakonjca, Želimira Žilnika

Crni talas nije radio ništa drugo osim što je obazrivo sugerisao poređenje između onoga što se predstavljalo kao stvarnost nakon strašnog rata, revolucije koja je iz temelja promenila strukturu društva, i onoga što je zaista realno u njemu. Iza svega je stajao otpor prema jeftinoj i lažnoj apologetici novonastalog sistema, jeftinom veličanju pobedonosne epopeje naše revolucije, tog hipertrofiranog heroizma, koji je imao svoje autore. Mi smo hteli da izbegnemo taj patos, tu binarnu podelu na dobre i loše.

Ja sam tu naročito padao u očaj jer sam se opredelio za istorijski segment kontrarevolucije, gde se pokazalo da se i u taboru „loših momaka” dešavaju ljudske drame, da tu ima i te kako dubokog sadržaja. Većina reditelja crnog talasa bavila se posleratnim periodom, realnim produktom revolucije, a to se meni nije moglo prebaciti, jer su se moji filmovi završavali 1945. godine. Ipak, onda mi je saopšteno da za moje filmove nije bilo novca.

Na koji način se egzistencijalna situacija straha, kojom ste se bavili, odražavala u vašim žanrovskim ostvarenjima?

Da bih mogao da snimam dalje shvatio sam da moram iz osnova da promenim mitologiju, nove sadržaje. Pronašao sam naklonost prema istorijskom žanru i prema svetu onostranog, oniričkog. Ulazeći u žanr filmske fantastike osećao sam se jednako samopouzdan kao onda kada sam snimao ratne filmove, a ratovi se dešavaju i u našoj svesti i našim osećanjima. Tada je ta mistična, misteriozna, ponekad demonološka komponenta bitisanja došla do izražaja u mom stvaralaštvu. Neki moji prijatelji bili su iznenađeni takvim mojim filmovima, a među njima i Dobrica Ćosić, koji se čudio tome „otkud taj đavo u meni”, u šali govoreći. Bio sam svedok bioskopskog prikazivanja mog filma „Leptirica” u Studentskom kulturnom centru kada je došlo do masovne vriske i bežanja, naročito mladih devojaka. Moj cilj nije bio da postignem takav strah. Dobrica Ćosić mi je rekao da se najviše u „Leptirici” uplašio završetka filma, gde se ne zna da li je glavni junak zaspao, da li je mrtav ili je i sam postao vampir.

Često ste govorili o značaju istorijskog kontinuiteta. Kako ste ovu ideju sproveli u delo radeći na seriji o Vuku Karadžiću, posebno u vezi sa istaknutim ličnostima?

Serija o Vuku Karadžiću freska je našeg 19. veka, koji je Vuk gotovo u celini preživeo, a ja ga pratim od rođenja do smrti. Ujedno je to i evropski 19. vek. Zbog toga je Unesko ovu seriju uvrstio u kulturno dobro Evrope i sveta.

Ono što bih ozbiljno prebacio današnjoj kinematografiji to je olako uzimanje velikih imena, koja se pretvaraju u junake kriminalnih sadržaja. Prave se gangsterske priče koje imaju karakter populističke zabave. Dovesti na ekran kneza Pavla ili Slobodana Jovanovića, to se ne može bez pijeteta i osećanja dostojanstva tih ljudi.

Kada sam ja prikazivao istorijske ličnosti kao što su Hajduk Veljko, Njegoš, ustaničke vojvode, sam Vožd, postavljao sam ih u okvire čije konture određuju činjenice vremena u kojem su živeli. Kada sam radio te velike istorijske teme nikada nisam osećao da se bavim prošlošću, već sadašnjim trenutkom. Moramo da shvatimo da ono što se desi nikada ne prestaje, nije istina da stvari prolaze. To je dokaz nepojamne mediokritetske skučenosti, koju čujemo sa tribina političkih skupova, gde se govori da ne treba pričati o prošlosti. Nema prekida, sve što je bilo, biće, sve što će biti, bilo je. Tog principa držao sam se tretirajući tematiku istorije.

Vaša pozicija objedinjavala je stvaralaštvo i kritiku umetnosti. Kako, pak reagujete na angažovanu umetnost?

Iskustvo koje se stiče bavljenjem umetnošću znači mnogo. Trideset pet godina pisao sam umetničku kritiku u „Ninu”, napravio sam 20 filmova i četiri televizijske serije, napisao sam deset knjiga. Mogu da kažem da mi je jedno pomagalo u drugom. Međutim, estetske vrednosti zapravo su nedefinisane. Lepota nije samo ono što se dopada, ona se javlja i u najstrašnijim događajima, kao što su erupcije vulkana ili velike bitke. Uzmite sliku Albrehta Altdorfera „Bitka kod Isa” u kojoj Aleksandar Veliki tuče Darija Drugog, gde je prikazan užasan pokolj, ali nema lepše slike na svetu. Pojam strašnog i užasnog poistovećeni su tu sa najuzvišenijim osećanjem lepote.

Mi stvaramo umetnička dela zato što na nesreću uzvraćamo time što volimo ovaj svet, uzvraćamo ljubavlju. To saznanje potpuno me je opčinilo. U sebi nemam ničeg drugog sem ljubavi, i to mogu da izrazim samo baveći se umetnošću. Na angažman u umetnosti reagujem negativno. Ma koliko umetnik bio angažovan on neće uticati na promenu aktuelnog stanja u društvu. To i nije pravi zadatak umetnosti. Njena uloga jeste da svedoči, da stvari učini koliko je to moguće podnošljivim, da pruži svoju blagodat. Umetnost je blagodat, više od ostvarenja bilo koje ideologije, kao svojevrsne utopije.

Uoči ratova devedesetih imali smo angažovani pristup konceptualnih umetnika koji su zamerali tradicionalnoj umetnosti da je mlaka u odnosu na kritiku postojećeg. Čitavu deceniju uložili su u to da osveste umetnost da bi se bavila pitanjima života. Pitam se, kuda je otišla tolika energija koju su oni uložili, a rezultat svega toga bio je prljavi građanski rat. Osramotili smo se za naredna tri veka, svi Južni Sloveni.

Bonus video:

espreso.rs/politika.rs


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media