Recenzija filma
JA SAM MAJKA: Biblija sa veštačkom inteligencijom u ulozi Boga ili spin-off Matriksa
Naučna fantastika je najkreativniji od svih žanrova kako književnosti tako i kinematografije, a njena glavna vrednost je u idejama, koje trasiraju, upozoravaju ili kritikuju tendencije koje ljudski rod pokazuje tako što prikazuju njihov mogući krajnji ishod. Ishod prikazan u filmu Ja sam majka daleko je brutalniji od gotovo svih tematski srodnih filmova, ali onog trenutka kada rešimo zagonetno pitanje "zašto" koje je ključ ovog filma, pokaže se da u njemu postoji i nada.
Ime filma: Ja sam majka (I Am Mother)
Godina proizvodnje: 2019
Zemlja: Australija
Režija: Grant Sputore
Uloge: Hilari Svonk, Rouz Brn (Rose Byrne), Klara Rugard (Clara Rugaard)
Žanr: Naučna fantastika, drama, misterija, sajberpank
U okviru naučne fantastike kao žanra tokom vremena su se razvili brojni podžanrovi sa svojim specifičnostima, koje nažalost često obuhvataju i klišee. Sami podžanrovi pokazuju tendenciju razgranavanja u nove podžanrove, pa tako iz sajberpank podžanra koji je stasao osamdesetih u romanima Vilijema Gibsona i Brusa Sterlinga i filmovima Tron, Blade Runner, Lawnmover Man i mnogim drugim koji podrazumevaju mešanje veštačke inteligencije u živote ljudi kao element scenarija, krajem devedesetih počinje da se izdvaja novi podžanr upitne stvarnosti (questionable reality), koji prikazuje veštačku inteligenciju koja je već toliko snažna da može da manipuliše svešću ljudi i njihovim osećajem stvarnosti.
Pioniri ovog podžanra su pisci Rej Bredberi (zbirka kratkih priča Tetovirani čovek / Illustrated Man 1951 i istoimeni film Džeka Smajta iz 1969) i Filip K. Dik (roman Valis, 1980), kao i filmovi Total Recall (Džejms Kameron 1990, prema kratkoj priči Filipa K. Dika „Pamćenje na prodaju“) Dark City (Aleks Projas kao autor priče i režiser, 1998) i nezaobilazna trilogija Matrix (Lana i Lili Vahovski 1999-2003).
Sičnu količinu uticaja koju je imao film Dark City na idejnu srž Matriks univerzuma ostvario je "Matriks" na film "Ja sam majka". Štaviše, film novajlije Granta Sputorea mogao bi sasvim logično biti shvaćen kao daleki epilog neponovljivog serijala "braće" Vahovski.
Iako je vidljivo skromniji i po budžetu i po pripovedačkoj ambiciji, koja govori ubedljivo u prilog Lane i Lili Vahovski, koje su stvorile jedan od najvećih postmodernih epova savremene civilizacije, "Ja sam majka" deluje kao nešto što se u današnje vreme odomaćilo pod imenom paralelni kosmos tog velikog epa - jedan mogući ishod Matriksa ostavio je svet u jednoj od mogućih situacija čije razrešenje je početak filma "Ja sam majka". Kao što je već više puta viđeno u istoriji kulture, snažan ep je plodno tle iz čijih elemenata naknadno može da nikne nova drama - tako je bilo u antičkoj grčkoj, indijskoj, viktorijanskoj engleskoj drami, pa se to sada ponavlja kao proces u međuodnosu elemenata epopeje o Matriksu i njenih spin-off drama, što "Ja sam majka" suštinski jeste.
U jednom podzemnom skrovištu rađa se jedna veštački začeta devojčica. Njeno začeće, razvoj, rođenje, vaspitanje i učenje kontroliše robot zvani Majka. Proces napreduje naoko uspešno, do trenutka kada devojčica stasava i ostvaruje prvi čin svoje slobodne volje, kojim dolazi u prvu konfrontaciju i dramski sukob sa majkom.
Priča sadrži veliki naboj arhetipske sadržine i na trenutke se čini sličnom biblijskoj knjizi Postanja, a odmah zatim antičkoj grčkoj tragediji poput Eshilovog "Okovanog Prometeja". Sama postavka priče suštinski je nalik najstarijem nama poznatom tipu grčke drame: dva ili tri lika na sceni, od kojih je jedan svemoguće biće po svim karakteristikama veoma slično božanstvu, i to upravo starogrčkom paganskom božanstvu, visoko racionalnom ali i hladnom, bestrasnom i pomalo indiferentnom - po svim nabrojanim osobinama, kao i po sjajnom metalnom oklopu i ženskom identitetu najbliže boginji Atini.
Potpuno je jasno kako se uspostavila ova drama i kako se razvija, ali misterija se krije u pitanju zašto. Kada glavna ljudska junakinja postavi pitanje "zašto", istog trenutka počinje zaplet i dramski sukob. Sukob nastaje onda kada u priču ulazi treći lik. Neimenovana Žena iz spoljnog sveta (Hilari Svonk) pojavljuje se na ulazu u sklonište i samim svojim pojavljivanjem dovodi u pitanje celokupnu stvarnost kakvu je Majka predstavila Ćerki. Ćerka je bez rezerve prihvatala priču o tome da je u svetu izvan Skloništa nemoguće živeti. Skonište je pandan judeohrišćanskog Raja, a Žena iz spoljnog sveta je pandan Zmije iz knjige Postanja: donosilac drugačije svesti, koji izaziva nepoverenje u vrhovni autoritet Stvoritelja i konačni prekid zajedništva - izgon iz Raja, odnosno rodnog skloništa.
Tu se priča ne završava, već samo prelazi iz podžanra sajberpanka u drugi podžanr naučne fantastike, daleko češći i klišeiziraniji: postapokalipsu. Sloboda, kao i uvek, ima svoju cenu i kada se stiče i kada se snose posledice odluka donetih slobodnom voljom. Povratka u sajberpank raj nema i ne može biti. Pitanje zašto, ono ključno pitanje ovog filma, jedino je čiji odgovor nije serviran na tacni ni u samom filmu ni u ovoj recenziji - potreban je intelektualni napor da bi se složile kockice u mozaiku. Nije nemoguće složiti ih.
Možda ovo nije idealan film za podizanje morala u danima kolektivnog karantina, ali je nezaobilazan za Sci-Fi sladokusce.
Ocena: 3/5
Bonus video:
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
