Tarantino i Srbi, nekad i sad
Osnova Tarantina kao vodilje ima u simpatičnom ali ne preterano uspelom Prokletom psu, filmu Dragana Pešikana iz 2017. godine, Foto: Promo

filmski uticaji

Tarantino i Srbi, nekad i sad

Nešto Tarantina zatičemo u brzo zaboravljenom Sivom kamionu crvene boje Srđana Koljevića

Objavljeno: 16:55h

Legenda (zabeležena i u ovdašnjim medijima!) kaže da je Kventin Tarantino slučajno zabasao u neimenovanu projekcionu salu u Americi i brzo potom nikako nije mogao da sakrije oduševljenj onim što je video tamo - u filmu Srpski ožiljci koji je režirao Brent Haf, po priči Vladimira Rajačića, koji je u tom ostvarenju odigrao i glavnu mušku ulogu. Ista ta legenda dalje veli da je Tarantino tom prilikom Rajačiću iskazao želju za skorom zajedničkom saradnjom... A koja se, poput onog Rajačićevog biopika o Tesli (o kojem je divanio sa Mirom Adanjom Polak, a o čemu svedoči onaj čuveni YouTube klip), gle čuda, nikada nije dogodila.

Vratimo se ipak u ovu, 2019. godinu. Brojka koja se tiče gledanosti njegovog najnovijeg filma, Bilo jednom u Holivudu (oko 120 hiljada gledalaca) u naoj zemlji potvrdila je da Tarantino u Srbiji i dalje ima status rediteljskog superstara, ako ne i božanstva. A ponešto tragova nadahnuća ikoničnom i lako prepoznatljivom Tarantinovom filmskom poetikom ima i u filmu 4 Ruže Vasilija Nikitovića, koji upravo ovih dana stupa na redovne repertoare ovdašnjih bioskopa. Međutim, čini se da u srpskom filmu i nema previše primera filmova koji su nastali po njegovoj mustri.

Recimo, ako kao kriterijum uzmemo kružnu dramaturgiju i razbokorenu naraciju, nešto tragova tog kraka Tarantinovog filmskog rukopisa pomalo neočekivano zatičemo čak i u Boomerangu (2001), i dalje prilično neprijatnom filmu za gledanje, filmu u kome se nimalo elegentano i skladno pomešalo i sudarilo dosta toga, pa čak Basara i uticaji pominjanog Tarantina i Emira Kusturice, sa druge strane. Ako se, pak, usredsredimo na hipetrofirano i grafički naglašeno nasilje, stalno prisutan i važan sastojak svih Tarantinovih filmova do sada, na um na brzo padaju srpski filmovi koji su otišli najdalje u tom pravcu, a to su Život i smrt porno bande Mladena Đorevića i Srpski film Srđana Spasojevića; međutim, ovi filmovi su stilski prilično daleko od Tarantina i teško da će iko pronaći uverljivije dokaze o Tarantinu kao uzoru u slučaju ta dva dobra i zbilja unikatna srpska filma iz ovog nam milenijuma.

Nešto Tarantina zatičemo u brzo zaboravljenom Sivom kamionu crvene boje Srđana Koljevića, filmu u kojem postoje vidni pokušaji da se dobaci do tačke ubedljivog apsurdističkog humora, a po više osnova Tarantina kao vodilje ima u simpatičnom ali ne preterano uspelom Prokletom psu, filmu Dragana Pešikana iz 2017. godine. U tom filmu, upravo najuspelija pojedinačna scena, scena ispitivanja uz pomoć seruma istine, je u isti mah i ona u kojoj se detektuje najsnažniji Tarantinov uticaj.

Tarantina kao inspiracije ima i filmu Ringeraja, koji sa današnje tačke gledišta predstavlja priličnu ezoteriju za veći deo gledateljstva. U smislu teme i teze ovog teksta posebno su zanimljivi Točkovi istog autora, budući da Točkovi, očito nadahnuti tada ranim i aktuelnim Tarantinom, svojom statičnošću (junaci su okupljeni i stupaju u sukob unutar provincijskog motela) u vidnoj meri anticipiraju Tarantinovih Podlih osam, koji je, pak, evidentna Tarantinova posveta remek-delu Velika tišina Serđa Korbučija. Ovda mora biti pomenut i film Do koske Bobana Skerlića, koji može da se posmatra i kao omaž glasovitim Uličnim psima, i to ne samo po osnovama tretmana prostora i silnog puškaranja.

foto: Promo

Stiče se utisak da bi se moglo ustvrditi da je Tarantino u doživljaju života, sveta i filma ovdašnjih filmskih stvaralaca ipak odveć nesporna autorska gromada da bi se tek tako sa njom stupalo u analogiju, referencu , pa možda i polemiku. A već pominjana 2019., međutim, donela nam je dosad, kanda, i najkonsekventniju posvetu Tarantinu u srpskom filmskom izvođenju – naime, Ekipa, debitantski celovečernji igrani film reditelja Marka Sopića, može se posmatrati i gledati i kao off-prepravak čuvene Prave romanse (True Romance).

foto: Promo

Tu je čak i ovdašnja (pa još i uspela) varijacija na nezaboravni monolog Denisa Hopera iz tog neponovljivog klasika, kod nas u ubedljivom izvođenju Srđana Žiker Todorovića. Ali, avaj – Prava romansa, mimo onoga kako je obožavatelji barem povremeno doživljavaju, je ipak film izvanrednog Tonija Skota, koji je film režirao, doduše, po predlošku upravo potvrđeno velikog Kventina Tarantina.

BONUS VIDEO:

NAPISAO SAM SVOJU BIBLIJU DA BIH SE OČISTIO OD MRTVE PROŠLOSTI: ŠOKANTAN intervju DŽONIJA RACKOVIĆA

(Espreso.co.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.