OVAKO SE SLAVKO BRANKOV OPRAŠTAO OD ŽIVOTA: Svi smo ga znali, ali ga niko nije znao kakvu DRAMU JE PREŽIVLJAVAO

Glumac Slavko Brankov preminuo je 2006. u zagrebačkoj bolnici Jordanovac od raka pluća. Legendu hrvatskog pozorišta i televizije proslavila je serija "Smogovci", u kojoj je glumio šarmantnog prevaranta Crnog Džeka. Mesecima uoči smrti redovno je pisao kolumne za 24sata, u kojima se hrabro suočavao sa smrću. Donosimo neke od njih:

1. E, moja plućica na kiselo

Nedelja prva. Ponedeljak. Kiša. Grmljavina. Centar grada. Glad. Pro-mrzli. Mokri ko miševi. Lea i ja. Potra-ga za restoranom. Cilj. Pojesti plućica na kiselo. Utorak. Kiša još jača. Potop. Oboje ljuti. Gladni. Bez kišobrana. U zalogajnicama fileka koliko hoćeš. Krvavica sa zeljem, graška s kobasicom, a plućica nigde. Ja, uporan bik, maltretiram Leu u potrazi za plućicama na kiselo.

"Operisali su me. Uhapšen sam. Hiljadu žica u meni, na meni, oko mene."

Sreda. Pada. Puno manje. Ali zato grmi. Idi-la. Lea. Ja. Bez kišobrana. U potrazi već izluđeni za plućicama na kiselo. Odjednom, joj. Bol u telu. Šta je? To je. Bole me leđa. Ne diraj! A i srce me steže. U plućima mi nešto vri. Doma smo. Ne izlazimo. Jaučem, urlam, vičem. Petak. Dom zdravlja železničara. Snimam pluća. Govore mi: "Velika rupa". Koma. Subota. Mobilni. Potočnjaaaak! Nedelja! Dora. Štikla. Trava od kiše nije nikla.

Ponedeljak. Jordanovac. Sunčano. Zalogajnice nigdje. Prima me Potočnjakova pulmološka reprezentacija. Doktor Miculinić. Slikaju me. Bronhoskopiraju. Saopštavaju: "Vaša leva strana plućica su se ukiselila. Morala bi ići van". Nedelja druga. Vreme stoji. Bronhije broje. Šokiran sam u šok sobi. Lea mi je u oku. Nešto maše. Operisali su me. Uhapšen sam. Hiljadu žica u meni, na meni, oko mene. Sve bruji, zveči, tutnji. A ja bez svojih plućica. Ne znam koji je dan. A valjda petak. Dan za metak. Neće moći. Neće ići. A ostalo je ćutnja. Jer ja mislim u tangentama.

12. aprila 2006.

2. Dvoboj s labudom na Jarunu

Uvod. Podne je. Đerun (najveće zagrebačko jezero). Lea i ja. Pijemo kafu. Sunce probija sunčeve zrake. Kao miroljubive trake, obasjavaju lica naša... Smiraj. Idila. Sreća. Drugi čin. I kao što uvek biva, nakon sreće dolazi.... LABUUUUUD! LABUD! Ide prema nama! Gleda nas. Duva. Lea, okreći glavu od njega, ne gledaj ga. Mrzi ga! Šta radi? (dramska pauza)

O trijumfu supermena Džeka protiv labuda na labuđem jezeru

Kreni polako, ljubavi. Hrabro, ne brini, čuvam ti leđa. Skloni dete. Priđi mu bliže. Ne daj da te kljuca. Zagolicaj ga. Gađaj ga u oko. Iščupaj mu jezik. Drži ga za uši. Raširi mu noge. Ma ne to, jebote seks. Kljunak u šljunak. Vitlaj mu glavu. (pauza). Dišemo labud i ja. Koliko možemo. On prestaje da diše. Ja dišem i dalje. Pobedio sam. Zaraženi je preminuo. Bravo, Brankov! Supermenu, Džekica moj. I operisan si spreman za boj. Ne pričaj, Lea, ćuti. Nemoj ništa da pričaš, Lea. Idem doma. Sve me boli. Idem da legnem.

22. aprila 2006.

Stoji. Ubrzano diše. Širi taj užas uz sebe. Zadah. Otrove. Osećaš li? Gotovi smo. Imuniteti su nam inače slabi. Daj masku! Nisam je uzela! Zašto? Glupo pitanje. Vidi, dođe još jedan. Nadire iza levoga krila. Taj je još brži, u dometu nas drži. Baci se pod stol! Vidi ga. Penje se. Ide pre-ma nama. Proklet bio i potomke ne imao. Brankov! Ne miči se. Vidim dete pokraj labuda. Hrani ga. A joj! Rea-guj! Ja da reagujem s pola plućnog krila u ime Zelenih. Dao Bog požuteli i nikad od Sanadera kune ne dobili. Gde su sad? Nema druge, moram se žrtvovati.

3. Šunkica ili meso? Najbolje pajcek

Jupi! U Gavelli smo ipak dobili uskršnji bon od 400 kuna. Puno je to novca! I evo ti problema: šta kupiti? Šunkicu? II i meso? Jedno i drugo za taj novac ne ide. lako je to mnogo novca. Na porodičnom glasanju ženski deo ansambla, predvođen Leom, te spoljašnjim savetnikom za odabir i tržišnu ekonomiju, Minjom Majurec, odlučujemo se za piletinu Gavelino.

Uskršnji bon od 400 kuna je mnogo. I odmah se javi problem. Šta kupiti?

I to ne jednog - nego dva! Valjda će biti dosta. A u međuvremenu je bio i post. I došao je taj dan. Uskrs. Peče se. Krcka. Miriše fino moj Gavelino. Uskršnji sto! Svi mi i Gavelino puta dva. Idila. Miriše divno. Pun sto, krcat. Jaja, ren, luk, rotkvice, zeke, piletina... Lea reže nekome batak. Nekome guza. Nekome vrat. A meni krilo (Bogu hvala, ne plućno).

Jedući tako, otvori mi se misao šta sve to stane u Gavelino? I je li ta piletina dobila ime po mojoj Gavelli? Pa ne bi se valjda božićni ćuran zvao Crni Džek?! Uostalom, ko bi jeo crnog ćurana? Ali sve je otvore-no, sve je moguće. Najeli se jesmo, ne mogu reći da nismo. Ipak je reč o dva Gavelina. A nešto me muči?! Šunkica. Šunka je šunka, a nije me dopala. Možda na godinu, ako bude bona, ako Bog da. Gavelina će u Gavelli sigurno biti, al' to još uvek nije prava nit. Brankov, lepo idi vri!

26. aprila 2006.

4. Kako je žgoljavko tovario ugalj

Bio sam varaždinsko dete iz siromašne porodice. Ne baš ponosno, sećam se da su me zvali Žgoljo, Štrkljo i Prstić. Sticajem okolnosti stanovali smo prekoputa preduzeća za prodaju uglja i drva pod imenom Ogrjev. Jednog jutra neki krik u glavi nagovestio mi je da bi bilo dobro da ja pređem da radim kod gospodina Iveka, radnika u istovarivanju uglja.

Kao dečak tovario sam ugalj, što je razbesnelo mog oca, koji me prebio

S jedne strane, zbog mogućnosti jačanja bicepsa, a drugo jer ću zaraditi neki novac. Sreda. Na poslu tačno u sekundu. Vagon broj 14. Istovar uglja. Bio sam visok svega 1,60 m, a lopata je bila malo veća. Bio je krasan čovek, gluvonem. Dobro sam se slagao s njim. Sve je to bilo u redu do jedne srede popodne, kad sam završio posao, došao kući, oprao ruke i sklonio se u sobicu, gde mi je bila kasica za novac, dok se nije razgrmio sonorni glas moga oca: "Ti ćeš mene sramotiti, prstiću mali! Voziti ugalj po Varaždinu! Sramota!"

Otvorio je torbu, izvadio Varaždinske vijesti i pokazao mi naslovnicu na kojoj njegov dobronamerni sin jača svoje bicepse i tricepse s gospodinom Dvoršakom i gospodinom Ivekom. Bile su to ozbiljne batine. Bolje da se i ne setim. Bilo je to kaišem vojničkim. I kao spas - kupatilo. Ali kad opet promislim, bicepse sam udebljao kroz ovih 50 godina i sad ih opet gubim kroz ovu moju bolest, ali se nadam da ću ih ponovno vratiti jer sve to tako nekim redom ide u krug.

28. jula 2006.

Bonus video

Espreso intervju nedelje, Zoran Lutovac