OSTALI SAMO DUGMIĆI: Ove stranke su nekad bile NAJJAČE, a sada su "kombi partije"!

Nekad su se imena tih partija pominjala sa strahopoštovanjem, nekad su bili gospodari Srbije i sudbina nas, njihovih poslušnih sužnjeva, a danas uglavnom služe za zbijanje šala po političkim rubrikama u medijima.

Za samo nešto više od četvrt veka demokratije u Srbiji, kao nigde drugde u svetu, tri partije su dolazile na vlast, kontrolisale državu, a onda se potpuno, potpuno urušile, da ih više nigde nema na političkoj sceni.

Srpski pokret obnove

"Časni Sepeo" je partija od koje se mora početi, kad se priča o strankama koje su visoko letele, a nisko pale.

Iako nikad nije bio zvanično najjača partija u Srbiji, SPO je bio prva prava opozicija režimu Slobodana Miloševića, i najveći problem, ma ko šta mislio, za režim SPS devedesetih.

Podsetimo, Mirko Jović i Vuk Drašković su na Badnje veče 1989. godine osnovali Srpsku narodnu obnovu, prvu srpsku nacionalnu stranku u Jugoslaviji. Između njih dvojice dolazi do svađe, a Drašković sa Vojislavom Šešeljom, koji je bio na čelu Srpskog slobodarskog pokreta, 14. marta 1990. osniva Srpski pokret obnove (kasnije se odvaja Šešelj i osniva SRS).

SPO je bio na čelu svih velikih protesta opozicije tokom devedesetih, od kojih su svakako najbitniji onaj 9. marta 1991, demonstracije nakon Vidovdanskog sabora 1992, junske demonstracije 1993, i velike demonstracije (šerpe i lonci) 1996/1997. godine, kao predvodnik Koalicije Zajedno.

SPO i njegov predsednik Vuk Drašković bili su inicijatori i osnivači svih opozicionih saveza devedesetih, zaključno sa DOS-om, iz kojeg su istupili pod pritiskom DS.

SPO i Vuk su tih godina bili neprikosnoveni lideri opozicije, a usud i razlog njihovog pada bilo je osvajanje vlasti na lokalu, u Beogradu. Nećemo da ulazimo u detalje, ali lokalni moćnici SPO ostali su u toliko lošem sećanju građana (pominju se bahatost i korumpiranost), da su se građanima "otvorile oči" i nad stranku se nadvio oblak sumnje u njihove namere i poštenje.

Država se, međutim, i dalje užasno plašila Draškovićeve harizme i apela na glasače. Na njega je Miloševićeva tajna policija izvršila atentat na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999. godine, a tom prilikom ubijeni su njegovi najbliži saradnici - Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurović.

Država je pokušala da "završi posao" u Budvi, 15. juna 2000. godine, ali je Drašković u ovom atentatu samo okrznut.

Još jedan udar na SPO desio se 1997. godine, kada je tadašnji potpredsednik stranke Velimir Ilić napustio stranku i izašao iz SPO te osnovao Novu Srbiju.

Možda i završni udarac rejtingu stranke zadat je 1999. godine, kada je SPO učestvovao u Miloševićevoj Saveznoj Vladi, a Vuk Drašković je bio potpredsednik iste. Iako je vlada najavljivana kao "vlada narodnog jedinstva", ka odgovor na NATO bombardovanje, mnogi su ovo shvatili kao Draškovićevu izdaju i priklanjanje Miloševiću.

Posle ovoga, i debakla na izborima na kojima je srušen Slobodan Milošević, SPO je svoju političku sreću tražio uglavnom u koalicijama, posle nekoliko neuspešnih pojavljivanja na izborima.

U poslednjih par godina Vuk Drašković podržava politiku SNS i Aleksandra Vučića, i uglavnom se na izborima pojavljuje na njihovoj listi. Pretpostavlja se da je podrška za SPO u ovom trenutku ispod 1%.

Evo kako se kretala podrška SPO kroz godine:

Parlamentarni izbori 1990. - samostalno - 15,8%

Parlamentarni izbori 1992. - u okviru DEPOS - 17%

Parlamentarni izbori 1993. - u okviru DEPOS - 17%

Parlamentarni izbori 1997. - samostalno - 18%

Parlamentarni izbori 2000. - samostalno - 3,3%

Parlamentarni izbori 2003. - koalicija sa NS - 7,7%

Parlamentarni izbori 2007. - samostalno - 3,3%

Parlamentarni izbori 2008. - koalicija "Za evropsku Srbiju" - 38,42%

Parlamentarni izbori 2012. - koalicija sa LDP, SDU... - 6,6%

Parlamentarni izbori 2014. - koalicija sa SNS - 48,35%