OVO JE RETKA ISPOVEST ISA LERA DŽAMBE IZ 1990. GODINE: Govorio je o prvom ubistvu i batinama od OVOG ČOVEKA

"Bilo je ludih i hrabrih, ali ja sam bio luđi i hrabriji. Jedino za koga mi je žao što nije među živima, to je pokojni Ljubomir Magaš, zvani Ljuba Zemunac, sa kojim sam se borio i nije me sramota da kažem - izgubio."

Priče o "žestokim momcima" i krvavim dešavanjima iz, pretežno, devedesetih godina prošlog veka, i danas intrigiraju javnost. Jednu od njih je "iz boce pustio" film "Nedelja" - o životu pevača Džeja Ramadanoskog.

Jedan lik u tom filmu ima posebno mesto - Džejev brat od tetke, Iso Lero Džamba, dorćolski don koji je 23. septembra 1993. godine netragom nestao i njegovo telo nikada nije pronađeno. Njega u "Nedelji" tumači Marko Janketić.

Prvi deo je baš iz njegovih usta - intervju sa Džambom iz 1990. godine i njegova ispovest o burnom životnom putu koji je uvek bio u sukobu sa zakonom.

METAK ZBOG KAZINA

* Od popravnog doma do kralja beogradskog podzemlja

* Vukotić pucao u mene zato što je želeo da njegovi drugovi rade u obezbeđenju kazina "Beograđanka", a ne ja - kaže Lero.

Zovem se Lero Iso, zvani Džamba. Trideset sedam godina, rođeni Dorćolac. Stranputicom sam krenuo rano, još u petom razredu osnovne škole. Počeo sam da kradem na sitno, onda sam naučio da provaljujem i da "pozajmljujem" tuđe automobile. Tako sam dospeo u popravni dom u Negotinu, posle u Kruševcu, pa u zatvor...

Ovako je započeo svoju ispovest Lero Iso, "veteran" beogradskog podzemlja, na koga je krajem prošle godine u restoranu "Marakana" pucao Veselin Vukotić, ubica Andrije Lakonića, koji se danas nalazi negde u belom svetu sa lažnim dokumentima.

- Još u Negotinu sam se upoznao sa starijim i iskusnijim momcima, i pored zanata koji sam tamo izučio, naučio sam i od njih sve što je potrebno da se provala što efikasnije izvrši - priča Lero. - Posle sam bio u domu na Voždovcu Branislav Tapušković, koji me je spasao nekog strožeg doma.

Međutim, Lero je i tu nastavio da vrši krivična dela, uglavnom provale. Kaže da nikad nije džepario po autobusima, jer mu je bilo ispod časti da "nekome izvuče plavu kovertu krvavo zarađenu", jer "uvek mu je bila u pameti majka i njen osećaj kad bi joj se tako nešto desilo".

Ubistvo u domu

Zbog novih provala, Lero se uskoro našao u Domu u Kruševcu gde je bio oko sedam meseci i gde je, kako kaže, upoznao mnoge koji su bili gori i od njega. Ljude bez karaktera, emocija, ljudskosti. U takvoj sredini on postaje agresivan i bezosećajan.

I tako, jednog dana u masovnoj tuči među "domcima", u samoodbrani Lero Iso staklom je ubio jednog od napadača.

- Zvali smo ga "Kurjak" - priča Lero. - Svi smo se tamo zvali po nadimcima. Za to ubistvo i za druga krivična dela koja sam počinio po bekstvu iz doma, osuđen sam na šest godina zatvora i kaznu sam "odležao" u Valjevu i Požarevcu.

U Požarevac je prebačen posle dve godine zbog četiri pokušaja bekstva i tu se našao u delu za povratnike - sa okorelim kriminalcima. Najveći deo kazne je proveo u samici i izolaciji, jer se, kako kaže, nije mogao pomiriti sa "gazdama". Naime, i među zatvorenicima je postojala "hijerarhija" u kojoj se vlast sticala tako što bi jači zatvorenici premlaćivali slabije, tek da se zna ko je "bos".

- Bilo je ludih i hrabrih, ali ja sam bio luđi i hrabriji - nastavlja Lero. - Jedino za koga mi je žao što nije među živima, to je pokojni LJubomir Magaš, zvani LJuba Zemunac, sa kojim sam se borio i nije me sramota da kažem - izgubio. Na kraju su me prebacili u Leskovac, a njega u Prokuplje.

Po izlasku iz zatvora, DŽamba je već imao određenu "reputaciju", a to je podrazumevalo, da su mlađi kriminalci mislili da moraju da se dokažu time što će njega skinuti sa "trona". Pošto mu nije padalo ni na kraj pameti da zapostavi kriminal zbog "lagodnog života koji on donosi", Džamba se otisnuo preko granice. "Radio" je po Zapadnoj Evropi, a u Beogradu - trošio. I dalje je držao svoj "nivo" i autoritet koji je pesnicama izgradio.

- I tako me je jedne noći maskirana osoba mučki ranila iz pištolja - priča Lero. - Bio sam u društvu bivše žene Karmen i njene drugarice, kad mi je ta osoba prišla sa leđa i ispalila hitac. To se dogodilo ispred "Cepelina", današnjeg "Taš kluba".

Milicija tada nije ništa preduzela, jer, kako kaže DŽamba, znali su da on neće hteti da svedoči na sudu. Putem zakona se nikada nije svetio. Ali, s druge strane, milicioneri su se maksimalno trudili da mu "zagorčaju život".

- Najbolji dokaz tome je afera kada sam branio, i odbranio svoj život ispred restorana Topčiderska noć, kada su slični došli da me "maknu" - priseća se Lero poznate pucnjave koja je svojevremeno uzburkala Beograd. - Tu sam radio na održavanju reda.

Svaka čast vrhovnom!

Po njegovoj verziji, napadači su banuli u "Topčidersku noć" sa namerom da ga ubiju, a spremili su čak i dve ručne bombe, ali nisu uspeli da ih aktiviraju jer ih je obezbeđenje "Topčiderske noći" u tome sprečilo.

- Kad mi je sudija Latinović izrekao kaznu od šest godina zatvora, zbog toga što sam branio svoj život i život gostiju, upitao sam ga kako ga nije sramota - priča Lero. - I tako, na pravdi boga Goran Gajić, zvani Gaja, Duško Ivanović-DŽoni, i ja odležali smo dve godine zatvora i to zahvaljujući Vrhovnom sudu Srbije, koji je vratio ceo predmet na ponovno suđenje. Na sreću, ispravljena je greška i mi smo osuđeni zbog prekoračenja nužne odbrane.

Međutim, ubrzo po izlasku iz zatvora Iso Lero se ponovo našao u novinama. Ovoga puta na njega je pucano u restoranu "Marakana". Metak mu je prošao kroz ruku i zadržao se u butini.

- Novine pišu da me je ranio Veselin Vukotić - kaže DŽambo. - Ako je to on učinio, učinio je bez ikakvog razloga, što može i Darko Ašanin da potvrdi, kao i mnogi drugi koji su sedeli sa nama za stolom.

Po rečima Lera, tom prilikom je došlo do prepirke između njega i Ašanina o tome koji se njegovi drugovi Crnogorci raspituju o njemu. Rekao je Ašaninu, da ako neko ima nešto protiv njega - neka mu to lično kaže, dodavši da je sa njima bio dobar, a oni ga sada tako prozivaju i da će, bude li čuo nešto loše da pričaju o njemu - svakome staviti bombu u usta.

- U tom trenutku, moj dobar drug koji je sedeo do mene Vlada Petrović sa Dorćola, rekao mi je - DŽambo, da te upoznam, ovo je jedan moj dobar drug Crnogorac, a ja sam ga pogledao i videvši da ga ne poznajem rekao - "to se ne odnosi na njega".

Potom se okrenuo ka Ašaninu, ali je krajičkom oka video kako "Crnogorac" vadi pištolj. Odskočio je iz fotelje i pošto mu je desna ruka ostala na butini, metak je prošao kroz nju zadržavši se u nozi.

- Kasnije sam saznao da su hteli da me izbace iz kombinacije, da ne radim kao šef obezbeđenja u kazinu "Beograđanka". Ustvari, da je on sa njegovim drugovima trebalo da radi u tom kazinu, a da je sa svim bio saglasan Marko Nicović, načelnik GSUP-a.

Međutim, posle ovog incidenta u "Beograđanci" je za šefa obezbeđenja postavljen policajac u penziji, a Veselin Vukotić se zaposlio u kazinu "Tamiš" u Pančevu.

- Saznajem iz novina da je bio priveden, pa odmah pušten, što se meni ne bi dogodilo - nastavlja DŽambo. - Inače, posle par meseci, kada sam stao na noge, bio sam pozvan na svedočenje, ali nisam otišao jer je izdata naredba za moje privođenje. Nisam od onih da nekog tereti, da se sveti nekome kad mi nanese zlo. Mislim se, ima Boga i on sve vidi...

Bonus video:

(Espreso / Večernje Novosti / Nportal/N. Č. V./G. R./Prenela:A.P)