IŠAO SAM NA BURGER OD POLA METRA: Na tri zalogaja do kraja, nebo mi se sručilo na glavu!

"Steel meets steel" iliti u prevodu na srpski "kada čelik udari na čelik" odličan je opis novinarskog takmičenja u brzom jedenju burgera, prvog po redu...

Najveći stomaci grada Beograda, ali i nekoliko vitkih takmičara, prijavilo se kako bi se oprobalo u potpuno novoj sportskoj disciplini u našoj zemlji, kako bi uradili ono što su za fudbal nekada davno uradili legendarni Moša, Tirke i ostatak ekipe sa prvog Mundijala u Urugvaju 1930.

Na uskoro bivšoj Glavnoj železničkoj stanici, u baru po imenu Rob Roy 1884. održano je prvo od mnogih takmičenja u kom ljubitelji dobrog mesa i druženja mogu da se nadmeću u izdržljivosti, tehnici, brzini izjedanja jednog od omiljenih jela modernog zapadnog sveta.

Predstavnici raznih poznatih redakcija pojavili su se kako bi ušli u borbu između čoveka i mesa, večiti rat koji nikada ne prestaje:

Na pitanje kolege voditelja kako se osećam pred početak "borbe", odgovorio sam u stilu pravog sportskog radnika:

- Idem iz zalogaja u zalogaj, ulazim u ovo takmičenje hladne glave i nogu čvrsto postavljenih na zemlju. Nisam mnogo gledao protivnike i proučavao njihov stil jedenja, jer ja uvek gledam samo sebe. Ja sam Aleksa i moj zadatak prema sebi i svojim navijačima (kolegama Husiju i Ćuzi) je uvek pobeda. Ništa drugo ne dolazi u obzir - rekao sam (svaka sličnost sa stvarnim osobama ili njihovim izjavama je namerna).

Čisto da vam pojasnimo: Cilj ovog takmičenja je pojesti ceo burger na pet spratova pun paradajzom, salatom, senfom, sosevima, lukom za 29 minuta i 59 sekundi. Ko ne uspe ide na "zid srama", ko uspe njegovu sliku kače na "zid slave", gde će ostati dok god postoji bar Rob Roy. Naravno, najbrži uzima prvo mesto i večno poštovanje beogradske gastronomske zajednice.

Nameračio sam se na to prvo mesto. Na svakom treningu (doručak, ručak, večera, užina) dajem 110 odsto svojih mogućnosti. Kada dođe dan takmičenja, imam poseban režim ishrane propisan od strane najboljih srpskih lajfkoučeva i gurua (Pepe Imaz mi se nije javljao na telefon, morao sam na oglasima da nađem nekog ko je slobodan, ali pošto niko nije bio slobodan, morao sam da dobijam savete od već pomenutih Husija i Ćuze).

Takmičenje je počelo, nekolicina kolega pokazalo je prave kapacitete, ali i ja sam se stoički držao. Smazao sam jedan nivo, smazao drugi, pa onda i treći i četvrti, a na satu je bilo još dobrih 10-ak minuta.

Svi su odustali, osim jednog takmičeara koji je već pobedio, pojeo je ceo burger za 25 minuta. Ostao sam jedini koji može da ga ugrozi.

Kada sam došao do poslednjeg nivoa, do poslednje zemičke i poslednjeg parčeta mesa, rekao sam konobarima i voditelju: "Puštajte Slayer" (Slejer - poznati treš metal bend, u prevodu koljač), kako bih uz motive dobre stare muške muzike savladao i tih poslednjih nekoliko zalogaja.

S obzirom na to da je ceo događaj išao uživo na Youtubeu, nisu smeli da mi puste pesmu zbog nedostatka autorskih prava, te sam ostao bez motivacije, a bogami i bez vazduha.

Na tri zalogaja do kraja, bukvalno tri, svi su me bodrili, navijali za mene, ali burger me je savladao. Kao Srbija Hrvatsku u košarci, kao Partizan Cibonu košem Kecmana u poslednjoj sekundi, kao srpske odbojkašice Brazilke na Svetskom prvenstvu, kao sudija Đokić Grobare, kao Krstajić Luku Milivojevića i većinu navijača reprezentacije. Dobio sam gol u poslednjem minutu, koš u poslednjoj sekundi, nebo mi se sručilo na glavu.

Osećao sam kako mi celo telo pulsira, jako sam želeo da popijem koka-kolu, ali je ona zabranjena pravilima takmičenja. Morao sam da potpišem kapitulaciju!

Pogledajte i sami kako sam se proveo: