Malo je ljudi preživelo tragediju kao on: Potresna priča Zaharija Trnavčevića (FOTO)

Otišao je čika-Zare, čovek-institucija srpskog novinarstva. Umro Zaharije Trnavčević, poznati srpski novinar! (FOTO) (VIDEO) Komentarišu kolege, naročito one koje su radile sa njim, da se osećaju kao da im je umro ujak ili neko veoma blizak. Verovatno žale i poljoprivrednici kojima je pomogao savetima šta da sade, kako da poboljšaju prinose, a čega da se klone. Sa druge strane, reklo bi se da se Zaharije spasio. Utekao od zle sudbine koja ga je decenijama proganjala i zadavala mu razorne udarce. Kažu ljudi da nema veće nesreće od one kada roditelji sahranjuju sopstvenu decu, a Zaharije i njegova supruga Ljiljana sahranili su oba sina. Trnavčević nije krio da je, nasuprot uspešnom profesionalnom putu, na privatnom planu trpeo poraze i da je, donekle, sam kriv za zapostavljanje porodice.

Nesrećnu sudbinu koja ga je zadesila opisao je u knjizi svojih sećanja "Sam o sebi i drugima". Evo delova iz te knjige: - Zbog prepirki sa suprugom Ljiljanom, o radu i novcu, nisam stekao ugled i poštovanje dece. Nismo više imali uvid šta rade, sa kime se druže, šta ih privlači... I dalje sam mnogo radio, putovao i sve manje se viđao sa sinovima. Još manje - družio. To je bila greška! U meni nisu stekli starijeg, iskusnog drugara kome mogu da se povere, naveo je tada Trnavčević. Nenad je sa najboljim drugom džepario da bi došao do novca da kupi drogu. Živeo je u izobilju, ali se i on oteo kontroli prezauzetih roditelja. - Na početku leta 1981. godine Nenad je saopštio da ide u Ameriku, kao student, da radi. Nisam bio protiv toga, neka se osamostali. Studirao je i iz Amerike slao fotografije i topla pisma iz kojih je izvirala čežnja za bratom, mamom i ocem - priseća se Trnavčević. - Vratio se bez vidljivih znakova da je i u Americi uživao u opijatima. Tog dana, 21. oktobra 1981. godine, sedeli smo u stanu. Nenad je izašao na balkon. Malo kasnije, začuo sam, odozdo, vrisak komšinice: Zare, ubi se Nenad! Naime, njegov sin je pod dejstvom jakih droga skočio u dvorište. - Gubitak Nenada je bio bolan teret za nas. Krivio sam sebe što nisam više vremena poklonio deci. Tu grešku platio sam najbolnijom cenom. Tešili smo se sinom Davidom. Priveo je kraju studije arhitekture, isprosio Ivanu i verio se s njom. Ali, David je mnogo pušio - kaže Zaharije.

Nemoćan da ga odvrati od duvana, Zaharije i Ljiljana su se tešili rečima "Hvala bogu da i David nije uzeo drogu". Umro je od raka pluća, samo nekoliko sati pošto smo Ljiljana i ja sa njim 2006. godine proslavili "zlatnu svadbu", 50 godina braka - pričao je Trnavčević. - Ljiljana je obolela od tuge. Prestala je da se raspituje za pozorišne predstave, odbijala da idemo na Adu. Njena povučenost je ubrzala razvoj Alchajmerove bolesti. Primljena je na Gerontološko odeljenje Gradske bolnice. U jesen 2010. godine doktor Erceg mi je javio telefonom da je Ljiljana preminula. Vrisnuo sam, pa onda zaurlao od bola. Ljiljana je otišla Nenadu i Davidu, u svet bolnih i divnih uspomena - bila su bolna sećanja Zaharija Trnavčevića, koji od tog oktobra 2010. godine ne odlazi na groblje, ne pali sveće, ne nosi bukete cveća. - Iščekujem smrt uvek kada čujem zvono na ulaznim vratima stana. Poslednji put kada je zvonilo, poštar je doneo pošiljku. Prevario sam se. Za smrt je rano. Tek mi je 88 godina..., glasio je tadašnji završetak Zaharijeve priče. (Z. N.)