icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-reacticon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

PAMETNA SRBIJA

SRPSKA SEOSKA UČITELJICA NALAZI SE MEĐU 50 NAJBOLJIH NASTAVNIKA SVETA: Pravi mala ČUDA u svojoj učionici (FOTO)

Željana je u trci za prestižnu svetsku nagradu

Objavljeno: 15.12.2017. 21:58h
  • 269
foto: Promo, Facebook, Privatna arhiva

Srbija prvi put ima predstavnika među 50 najboljih nastavnika sveta. Njeno ime je Željana Radojičić Lukić, seoska nastavnica iz Mionice, koja je nominovana za nagradu Global tičer, koja se nezvanično smatra "nobelom" za nastavnike.

 

Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!

 

U biografiji Željane Radojčić-Lukić objavljenoj na sajtu “Global tičer“ nagrade ističe se da je ona bivša izbeglica i da predaje u ruralnoj sredini u kojoj je i sama u školi.

 

Kako navode, prvo je organizovala projekat sređivanja jedne stare i neopremljene učionice koju je “pretvorila u učionicu iz snova“, da bi nakon toga 2011. pokrenula projekat “Čarobno selo“.

“To je motivisalo roditelje da se ne presele u velike gradove, već da sa svojom decom ostanu u ruralnoj sredini i shvate da kreativne akcije mogu da poboljšaju kvalitet života i obrazovanja“, navodi se na sajtu “Global tičer“ nagrade.

 

foto: Facebook



U projektu “Čarobno selo“ učenici i nastavnici su zajedničkim snagama radili na razvijanju znanja i veština kroz integrativni pristup.

Deca su pod otvorenim nebom učila u kreativnim radionicama, a profesori su bili obučeni kao vile iz slovenske mitologije. Takođe, deca su učila o obnovljivim izvorima energije, astronomiji, meteorologiji, pravili su bašte u kojima su sadili povrće...

“Okruženje iz bajke motivisalo je decu da lakše upiju znanje“, navode iz “Global tičera“, ističući da je tokom šest godina kroz projekat “Čarobno selo“ prošlo više od 15.000 dece, 2.000 nastavnika i više od stotinu studenata.

 

I dok medije preplavljuju naslovi da je "seoska nastavnica", i "bivša izbeglica" osvetlala obraz srpskoj prosveti, mi smo sa Željanom popričali o ovoj nagradi, njenom pozivu, i o tome kako je kreativnost i ljubav prema profesiji utkala u školu "Milan Rakić" iz Mionice.

 

foto: Privatna arhiva/Facebook

 

U trci ste za "nobela" za nastavnike, kako ste doživeli ovu nagradu, i kako je ona prihvaćena u vašoj školi i okruženju?

 

- Mislim da svaka nagrada znači ne samo pojedincu, već i ustanovi u kojoj radite. Kako se radi o najvećoj nagradi u nastavničkoj profesiji, sigurna sam da se njoj raduju kako roditelji, tako i đaci, a pogotovo okruženje. Global Teacher Prize je nagrada koja se dodeljuje najboljem nastavniku na svetu, ali bez dece i njihovih roditelja nijedna nagrada ne bi ni bila moguća. Velika mi je čast što se na ovom takmičenju našla i zastava Srbije donekle mojom zaslugom. Ponosna sam što na najbolji mogući način mogu da predstavim našu zemlju, i sigurna sam da će Mionica to znati da iskoristi u budućnosti, a da će OŠ “Milan Rakić” nastaviti da radi još kvalitetnije jer to zaslužuju pre svega njeni učenici koji uz pomoć svojih nastavika postižu izvanredne rezultate.

 

foto: Facebook

 

Napravili ste projekat "Čarobno selo". Kako ste našli inspiraciju za njega, na kakve reakcije ste naišli?

 

Inspiraciju sam pronašala u učionici. U Čarobno selo je utkano sve ono što sam želela da promenim u načinu obrazovanja. Čarobno selo je mesto, odnosno koncept učenja koji će se tek nadograđivati, jer ono je pravljeno po meri učenika. Jednom rečju, koncept učenja za koji se zalažem zasnovan je na integrativnoj nastavi u ambijentalnim učionicama i inovativnim nastavnim sredstvima bliskim dečjim interesovanjima i dečijoj kulturi učenja. Integrativna nastava deci omogućava sagledavanje sveta u njegovoj celovitosti, što mora da bude i putokaz reformi postojećeg formalnog obrazovanja.

 

U učionici sam provela više od 25 godina, neumorno tragajući za novim vidovima učenja, metodama i tehnikama koje deci omogućavaju celovito usvajanje znanja, a sam proces saznavanja čini uzbudljivim, nadahnutim i podsticajnim. Razumela sam i tada, a sada sa tom filozofijom stvaram i živim, da bez iskustvenog učenja i nema učenja, i da taj proces, ako ne dovodi do pozitivnog razvoja, do stvaralačkog i nadahnutog bića, ne možemo prihvatiti kao učenje, već kao jednostavno učitavanje podataka, koji posle izvesnog vremena nestanu u sferi podsvesnog. Bila sam rukovođena činjenicom da nas navike, koje steknemo u detinjstvu, prate kroz život postajući naši autentični obrasci življenja i ponašanja.

 

foto: Privatna arhiva/Facebook

 

Zaključila sam, takođe, da su deca i učenici iz gradskih sredina, uskraćeni za jedno prirodno životno iskustvo, jer ne rastu u prirodi i sa njom ne ostvaruju gotovo nikakav odnos. Istovremeno, nama, koji živimo u selu, teško je razumeti da u gradovima odrastaju deca za koje mleko dolazi iz tetrapaka i reklama, jaja iz frižidera, čaj iz apoteke, a hleb iz prodavnice. Na očiglednim primerima, došla sam do saznanja da su ova deca, bića jedne virtuelne dimenzije života, jer su im strani tokovi hrane, put zrna ili mleka. Oni se iznenade kada se praktično upoznaju sa činjenicama da mleko dolazi od krave, da jaja daje kokoška, ali samo jedno u toku dana.

 

 

Kako je raditi u seoskoj školi danas, šta je potrebno da uslovi budu bolji? Ima li vršnjačkog nasilja i na selu?

 

Raditi u seoskoj školi nije nimalo lako, naročito u školi poput škole u kojoj ja radim, jer u njoj ne postoje adekvatni uslovi za realizaciju nastave, posebno za izvođenje nastave fizičkog vaspitanja. Ali to nije jedini problem. Nije rešenje ni čekati samo ulaganje.

 

Danas nema razlike u odnosu gradske i seoske škole po pitanju discipline učenika, jer naša deca su digitalni urođenici, jako malo vrremena koriste za igre na otvorenom, i dolazimo do toga da se taj višak energije troši upravo na školskim odmorima i na nasilje. Rešenje je možda baš izvođenje dece u ambijentalne učionice, na svež vazduh, i smatram da mediji treba više time da se pozabave. Jer znamo svi da deca oponašaju, i zato na njih treba uticati što pozitivnije. Teme kojima se bavimo treba da budu lepe teme a ne samo teme koje propagiraju nasilje.

 

foto: Privatna arhiva/Facebook

 

Otkuda ljubav prema profesiji? Kako ste se i kada odlučili za ovaj poziv?

 

Još u mlađim razredima osnovne škole znala sam da ću biti nastavnik, jer sam u to vreme smatrala da je profesor srpskog jezika mnogo značajniji u odnosu na učitelja, ali sticajem okolnosti sam shvatila da rad sa najmlađim učenicima nije uzaludan rad, i da je učitelj taj koji postavlja temelje budućeg obrazovnog čoveka, kao i to da se rezultati njegovog rada mogu videti i mnogo kasnije.

 

foto: Privatna arhiva/Facebook

 

Nastavnici u Srbiji su često u štrajku, žale se na uslove, otkuda motivacija da radite sve što radite za obrazovanje u Srbiji?

 

Neko sam ko apsolutno podržava zahteve nastavnika kroz sindikalnu borbu, i sama sam učestvovala u svim protestima I štrajkovima, ali materijalni položaj nije me obeshrabrio jer smtram da samo velikim radom možemo da dovedemo do bilo kakve suštinske promene. Onog dana kada sam se odlučila da budem prosvetni radnik, a to je bilo pre skoro 3 decenije, znala sam da nastavnička profesija nije dovoljno plaćena. Ali sam isto tako znala i da ono što mogu da dobijem kroz nju ne može da mi nadoknadi bilo kakav materijalni status.

 

Radili ste sa ministrom Verbićem, kakva su iskustva?

 

Zaista cenim sve svoje pretpostavljene, I dugujem veliku zahvalnost Verbiću koji je prepoznao rad jedne seoske učiteljice, I što me je odabrao u svoj tim, gde sam imala priliku da sagledam sistem odozgo, i da uočim sve njegove mane I vrline koje nisu vidljive iz učionice. Ubeđena sam da se suštinska reforma obrazovanja može desiti samo onda kada desetine ljudi iz učionice bude imalo prilike da se nađe u jednom timu, I da zajedno rade na reformi.

 

foto: Privatna arhiva/Facebook

 

U biografiji koju su preneli mediji stoji da ste bivša izbeglica. Gde ste rođeni i kada ste došli u Mionicu?

 

Rođena sam u malom rudarskom mestu u BiH, u Banovićima na obroncima planine Ozren, i sve što sam do sada postigla, dugujem svojim nastavnicima i profesorima koji su me pre svega naučili da se sve može izgubiti u jednom danu, osim znanja i obrazovanja, i to i jeste moja poruka mladim naraštajima. Da ulažući u svoje obrazovanje i radeći na sebi stiču ulaznicu za kvalitetniji život u budućnosti. U Banju Vrujci sam došla 1992. godine u izbegličkom talasu i ovde sam uspela da izgradim sebe i kao ličnost i kao nastavnika.

 

(A. Krunić)

Pratite ESPRESO na VIBERU:
http://chats.viber.com/espreso
  • 269
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media