SPLETKAROŠ, PUSTOLOV I DRŽAVNIK: Njegov ŽIVOT bio je poput FILMA! Znate li ko je bio Milivoje Petrović Blaznavac?

Pečat pustolovnog i uzbudljivog razdoblja ljudske istorije XIX stoleću pre svega su davali koloritni likovi koji su hrabro koračali kroz njegove godine, stvarali i rušili vlade i države, otkrivali neistražene i nepoznate predele, dizali i gušili revolucije.

Junak naše priče, danas neopravdano zaboravljeni Milivoje Petrović Blaznavac, rodio se početkom 1820-ih u selu Blaznavi nadomak Topole, od oca Petra, siromašnog trgovca i majke koja je u domaćinstvu kneza Miloša radila kao služavka.

Ima li nešto što Srbi vole više od misterije i teorije zavere? Glasine da mu je majka bila u Miloševom "haremu" i da ju je Petar uz dobar miraz primio trudnu sa Milivojem u stomaku on sam mudro nikada nije negirao. Svakako, njegovi savremenici u njemu su mogli naći i potvrdu ove glasine: ne samo što je podsećao na gospodara Šumadije već je pokazivao i neograničenu želju za vlašću i moći.

Umesto da nastavi očev posao odlučio se da izuči bojadžijski zanat, kojim se bavio sve dok se nije zaposlio kao činovnik u službi kneževog brata Jovana, jednog od komandanata vojske. To mu je omogućilo da prvi put okusi kako je to biti učesnik jednog političkog previranja: tokom Miletine bune prešao je na stranu Ustavobranitelja i uništio važne poruke koje je Jovan uputio knezu Milošu, ali je srećom kažnjen samo batinama.

Kada je početkom 1840-ih prvi put svrgnuta dinastija Obrenović, Blaznavac je unapređen na konto anti-Obrenovićevskih zasluga i patnje, postavši desna ruka Ilije Garašanina, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i jednog od najuticajnih političara svog vremena, ali i ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića.

Zbog preterane bliskosti sa jednom kneževom ćerkom, Garašanin ga je poslao u Beč da motri na ostarelog kneza Miloša i da zadobije njegovo poverenje. Tu shvata da ovaj želi da se vrati na vlast u Srbiji, koristeći se revolucionarnim metežom u Austriji 1848. godine, zbog čega ga nagovara da na putu za Beograd svrate u Zagreb gde sa Ljudevitom Gajem sređuje njegovo hapšenje. Dok je bivši knez dvadesetak dana robovao u tamnici, Milivoje uspeva da mu izmami novac za "oslobađanje" koji je potom podelio sa Gajem.

Nakon toga godinu dana je proveo u Srpskoj Vojvodovini učestvujući u ratu protiv mađarske vojske, gde je postao opčinjen artiljerijom. Iako nije znao ni reč francuskog jezika, odlučio je da ode u domovinu Voltera, Robespjera i Napoleona radi studija. U Mecu je upisao Vojnu akademiju, odlično se snašao i razvio veliku ljubav prema hemiji. Navodno je tokom svog boravka tamo izumeo posebno punjenje za granate zbog čega je odlikovan od strane kralja Napulja.

Kući se vratio u jeku Krimskog rata, ali ne pre nego što je posetio Rusiju. U Sankt Peterburgu, prestonici golemog i moćnog Carstva, sreo se sa ruskim ministrom spoljnih poslova grofom Neselrodom čiju je poruku preneo knezu Aleksandru Karađorđeviću. Neko vreme je bio upravitelj varoši Beogradske, odnosno gradonačelnik, a tokom svog mandata je popločao jedan deo centra. Smenjen je zbog sukoba sa prestoničkim pašom (Turci su još uvek bili tu) oko izgradnje nove pijace.

1858. godine dolazi do povratka Obrenovića na vlast, uprkos Blaznavčevim naporima da natera uplašene ministre i vojne zapovednike da narede vojsci rasterivanje Svetoandrejske skupštine. I taman kad je delovalo da je gotov, on je samo proteran u svoj rodni kraj. Za razliku od njega moćni je vojvoda Vučić otrovan u tamnici.

Dve godine nakon smrti kneza Miloša, knez Mihailo ga vraća u Beograd, unapređuje u čin pukovnika i daje mu na upravu topolivnicu u Kragujevcu. Strani savetnici su se žalili da su ostali rodovi vojske potpuno zapostavljeni.

1868. godine postaje general i ministar vojni. Gotovo istovremeno, knez smenjuje Garašanina sa mesta predsednika Vlade zbog protivljenja njegovoj ženidbi bliskom rođakom Katarinom Konstantinović; Blaznavac podržava svog suverena u nameri i stiče još veći uticaj. Nekoliko meseci kasnije, knez pada kao žrtva atentata na Topčideru, a Milivoje Petrović biva prvi koji koristi vojsku da bi ostvario svoju političku volju.

Dok ostareli Garašanin sprečava zaverenike da preuzmu vlast ali ujedno i razmišlja da narodu vrati krunu i možda uspostavi treću dinastiju, Blaznavac u Topčideru vojsci uzvikuje ime 14-godišnjeg Milana Obrenovića, unuka gospodara Jevrema. Rasprava sa protivnicima ove ideje kratko je trajala: samo je potapšao balčak sablje i svi su, pa i Garašanin, - koji mu je "tu sablju i pripasao" - ustuknuli. Tipičan državni udar.

Milan je doveden iz Pariza i dočekan kao vladar, a Topčidersku skupštinu koja ga je i formalno proglasila za kneza sastavljenu od hiljadu poslanika za svaki je slučaj opkolila Blaznavčeva vojska. Da se, kojim slučajem, ne predomisle. Blaznavac postaje najuticajniji od trojice kneževskih namesnika, koji će vladati dok novi gospodar ne postane punoletan. Radio je to uz pomoć policije i doušnika, a mnogi su njegovi lični neprijatelji završavali iza rešetaka kao neprijatelji dinastije. 1871. godine sa svojim je vladarom srdačno primljen na audijenciju kod ruskog cara Aleksandra II. Oženio se Katarinom Konstantinović, nesuđenom kneginjom, a pričalo se da mu se oficiri obraćaju rečima "Vaše sijateljstvo", što je bilo rezervisano za regenta kneževine i što je dalo povoda spekulacijama da Blaznavac hoće nešto više od pukog namesništva...

Maloletnog je kneza ipak, veruje se, čvrsto držao uza sebe i u zavisnosti, između ostalog i organizacijama lažnih atentata. Prvo je ispod pločnika na Terazijama eksplodirala jedna ukopana bomba dok je Milan ili izlazio iz Narodnog pozorišta (dakle, bio prilično daleko) ili kočijama prošao ka pozorištu (zavisi od izvora), a drugi put se kod Smedereva raspao poljski nužnik baš dok je ovaj u njemu boravio zbog čega je upao u septičku jamu (i u panici pucao na sve strane). Narod je ovaj potonji slučaj nazvao "Smederevskim nameštajem", a Blaznavac je oba događaja odmah proglašavao pokušajima atentata.

Bilo kako bilo, njegova je namesnička vlada po Kosovu, Metohiji, Raškoj i Makedoniji otvarala srpske škole, u Prizrenu i Banjaluci i bogoslovije, a istovremeno se pripremala i za rat za konačno oslobođenje. Ustavom iz 1869. ograničili su moć vladara, ali to Milana nije omelo da tri godine kasnije, po sticanju punoletstva, upravo Blaznavcu poveri mesto predsednika Vlade.

Kakve god da je planove nakon toga imao, omela ih je 5. aprila 1873. njegova iznenadna i tajanstvena smrt u 49. godini života. Pričalo se da je ubijen, a mnogi su verovali i da je njegovoj smrti kumovao i sam knez. Zvanično, umro je od srčane kapi.

Sahranjen je u grobnici Obrenovića na Topčideru, onoj u kojoj leže članovi doma koji nisu vladali. Iza sebe je ostavio sina Vojislava i ćerku Milicu. Vojislav je bio zapovednik Kraljeve garde dinastije Karađorđević.

Bonus video:

(Espreso / Telegraf/ Prenela M.L.)