BEOGRADSKI PRAJD JE PROŠAO, A KAKVA SU VAM PRAVA? Marksistkinje o tome zašto šetnja JEDNOM godišnje NIJE DOVOLJNA

Ovogodišnji Beogradski Prajd (Parada ponosa) održan je 9. septembra sa velikim prisustvom LGBTQI+ ljudi i onih koji se nazivaju savesnicima (ally), bez mnogo incidenata i uz šarene boje i dobru muziku.

Kako je slogan ovog Prajda bio "Nismo ni blizu" potrebno je govoriti o tome do čega nisu ni blizu LGBTQI+ ljudi, a to su prava i pozicija u srpskom društvu.

Dakle, umesto priče o "prvim poljupcima", odevnim kombinacijama i poznatim ličnostima koje su uveličale ovogodišnji Prajd, govorićemo o suštinskom značaju Parade ponosa, odnosno o borbi.

Da bismo uplovile u razmatranje da li Beogradski prajd zadržava svoju prvobitnu ideju i razvija je ka ujedinjavanju sa potlačenima ili je u neoliberalnom kapitalizmu ostao sam na karnevalskom nivou, razgovarale smo sa članicama Marks 21, Anjom Ilić i Mašom Stojanović.

Odnos između Prajda 2022. i Prajda 2023.

Kako su prethodne godine članice i članovi Marks 21 prisustvovali Beogradskom Prajdu, a ovogodišnjem nisu, bilo je od suštinske važnosti definisati razliku između dva Prajda.

Prajd održan 2022. godine bio je "presedan jer se LGBTQI+ populacija našla pod usmerenim udarom vlasti, Srpske pravoslavne crkve i desničarskih organizacija" navele su sagovornice kao razlog podržavanja svih ljudi koji su "poslužili kao moneta za potkusurivanje između unutrašnjeg i spoljnopolitičkog plana sistema države".

Dapače, zdravorazumski je podržati i svojim prisustvom dati borbeni protestni iskaz, pogotovo, kako su Ilić i Stojanović istakle, kada su "ljudi od krvi i mesa svesno izloženi riziku od nasilja da bi se ova planovi sistema zadovoljili".

Uz to podsetile su članice Marks 21 da su konstantno kružile pretnje o otkazivanju Prajda, te su se tenzija i strah među ljudima probijali, dok je sistemski plan klizio ka ostvarenju.

Iz oba ova razloga smo smatrali da prošlogodišnji Prajd zavređuje najširu moguću solidarnost – a činjenica da je bio najbrojniji ikada održan u Beogradu (oko 5500–6000 ljudi mu se pridružilo) pokazuje da je ta svest bila raširena, zaključile su Stojanović i Ilić.

S druge strane, ovogodišnji Prajd izgledao je kao puki poziv na vašarksi događaj bez agitacije i isticanja pozicije LGBTQI+ ljudi u Srbiji ili kako su sagovornice navele:

Ovogodišnji Prajd, međutim, bio je puki povratak na stanje pre 2022. godine. Održana je šetnja radi šetnje, u političkim okvirima koje propisuju organizatori, te samim tim i bez ikakvog stvarnog protestnog naboja i potencijala; domaći i strani politički zvaničnici i javne ličnosti su napravili koju fotografiju, dali koju izjavu, a na skup su motrili mnogobrojni pripadnici različitih policijskih jedinica. Budući da ovakav Prajd prevashodno uspeva da mobiliše mreže ljudi izgrađene oko liberalnih LGBT organizacija u nevladinom sektoru, dok se veliki deo LGBT populacije u Srbiji u prajdovima već godinama ne prepoznaje niti je motivisan da u njima učestvuje, ni mi nismo imali razlog da se pridružimo ovogodišnjem Prajdu.

Šta treba da podrazumeva Prajd?

Imajući na umu da postoji razlika u političkoj i klasnoj osvešćenosti između dva Prajda govorile smo o mogućnosti slavlja života potlačenih bez razumevanja značaja ujedinjenja između svih koji su potlačenih.

Oformilo se pitanje da li je moguće da razgovaramo o značaju i borbenosti Beogradskog Prajda ukoliko zanemarimo klasno pitanje i ko je suštinski ugrožen u Srbiji, a deo je LGBTQI+ populacije.

Odgovor je bio negativan - nemoguće je odvojiti prava jedne potlačene grupe od drugih. No, to se dešava kako na prostoru Srbije, tako i na prostoru drugih država te, Prajd funkcioniše "kao dimna zavesa: LGBT prava se mogu tolerisati taj jedan dan, a onda nekažnjeno gaziti ostatak godine", naglasile su članice organizacije Marks 21.

Vrativši se korenima postojanja Prajda, Ilić i Stojanović podsetile su da se kao i mnoge druge borbe i borba za prava LGBTQI+ ljudi istorijski odvijala u zajedništvu i kao deo većih (klasnih) borbi.

Prajd se razvijao pod uticajem i kao deo masovnih borbi krajem 1960-ih godina: radničkih i studentskih, antiratnih i antikolonijalnih, za građanska prava crnaca i ženska prava... Prajd je, dakle, ponikao iz masovnih društvenih pokreta, zauzimajući se za, najšire rečeno, pravo homoseksualno orijentisanih osoba da u slobodi i jednakosti žive sa ostalim članovima društva, bez tlačenja, diskriminacije i represije po osnovi njihove seksualnosti, podsetile su sagovornice Espresa.

Kada uporedimo raniju shemu Prajda i današnju, mogle bismo da se zapitamo da li su prava LGBTQI+ ljudi bolja u ovom sistemu ili su i dalje na nezavidnom nivou samo su prekrivena daljim raslojavanjem između ljudi prema politikama koje čuvaju neoliberalni kapitalizam.

Dakako, druga tvrdnja je tačna - represija nad LGBTQI+ ljudima postoji.

Koreni tlačenja neraskidivo vezani za prirodu kapitalističkog sistema, koji normira i poželjan oblik porodice – onaj koji njemu obezbeđuje najlakšu i najjeftiniju samoreprodukciju, a to je tzv. nuklearna porodica (otac, majka i deca) – i koji obične razlike među ljudima, poput pola, seksualnosti, boje kože i slično, pretvara u „resurse“ za takmičenje i međusobno suprotstavljanje različitih grupa ljudi. Tako su žene „manje vredne“ od muškaraca, homoseksualci „nenormalni“ u odnosu na heteroseksualce i sl. Dok god ove razlike opstaju u obliku nejednakosti i suprotstavljenosti, kapitalizmu je lakše da razjedinjuje i drži u pokornosti sve nas koji, da bismo preživeli, moramo da prodajemo svoju radnu snagu na tržištu – a od čega zavisi samo održanje kapitalističkog sistema, objasnile su Stojanović i Ilić.

Da bi objasnile svoju ideju, sagovornice su navele primere u kojima je jasno da ukoliko je neko radnica/radnik, strejt ili LGBTQI+ osoba, zasigurno pati u kapitalističkom sistemu u odnosu na one na poziciji moći bez obzira na njihov pol, seksualnost, rasu:

Neka mlada lezbejka ili gej koje je porodica izbacila na ulicu, koji su stigmatizovani kada traže posao ili se leče, koji su u dugogodišnjim vezama a bez zakonske mogućnosti da išta ostave svojim partnerima/kama i tako im obezbede neku sigurnost, mnogo su bliži jednom, recimo, radniku na građevini koji pokušava da prehrani sebe, ženu i decu nego ženi na poziciji moći koja je „autovana“ lezbejka. To što će i osoba na poziciji moći (dakle, i u vlasti) i neki radnik ili radnica koji su gej izaći na Prajd ne čini ih saborcima. Žena/muškarac na poziciji moći kao deo vladajuće klase u Srbiji, uživa prava o kojima prosečna gej osoba ovde i dalje može samo da sanja.

Identitetsko ili neko drugo razdvajanje ljudi udaljava potlačene od klasnog pitanja, a osobe na pozicijama moći koje "govore u ime potlačenih" zbog sličnosti u određenom identitetskom pitanju samo usporavaju ujedinjenje potlačenih.

Zato se na kraju postavilo pitanje kako članice marksističke organizacije, vide smernice kojima treba da se vodi borba za prava LGBTQI+ ljudi.

Stoga je, kao i u svakoj drugoj borbi, i ovde od strateškog značaja odgovor na pitanje gde ulažemo svoju energiju. Da li u pokušaj da reformišemo Prajd – što znači da njegove organizatore, koji su svojim klasnim položajem i političkom vizurom odvojeni od velike većine LGBT populacije u Srbiji, privolimo za neke radikalnije ustupke – ili u pokušaj da se povežemo sa drugim potlačenima i „odozdo“, svojim snagama, gradimo otpor eksploataciji i tlačenju na kojima kapitalizam počiva? Za nas je drugi odgovor taj koji se, kroz istoriju različitih borbi, pokazivao kao ispravan. Jedino najširom solidarnošću među radničkim masama i suprotstavljanjem svakom obliku diskriminacije i tlačenja, od radnog mesta do ulice, od štrajka do masovnog pokreta, možemo da stvorimo društvo u kome će svaki čovek moći da bude slobodan.

Upravo je edukacija o istom smeru potlačenosti koju svi radnici/ce, žene, LGBTQI+ ljudi, Romi trpe u Srbiji, a potom i ujedinjenje, jedina mogućnost poboljšanja pozicije ljudi u društvu.

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)