drama!
Bila sam u srpskom vozu za KOSOVO! Bili smo ubeđeni da će nas Albanci razneti, ALI SAM SREĆNA ŠTO SAM IŠLA NA OVAJ PUT! (FOTO)
Slobodan vikend. Petak, odbrojavam sate do subote. Razmišljam, srpska nova godina je, a moja euforija ravna je nuli. Mislim se, kako ću da je prespavam, ili dočekam kao sve normalne babe uz šolju toplog čaja.
OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!
Zvoni telefon, zove urednik:
Suki, hoćeš na Kosovo za vikend? Ovim novim vozom, probna voznja, ceo voz je išaran zastavama, seva natpis “Kosovo je Srbija”, unutrašnjost je u ikonama,. Marija ide, ali ne bi sama.
Mislim se, gde baš na moj slobodan vikend. S druge strane, je*ote - Kosovo. Kako sam dete roditelja iz Vojvodine, tamo nikad nisam kročila. Slušala sam priče, ispovesti ljudi koji su odande otisli, ali nikad moja noga tamo nije stala. A "crvi" rade, zaboga, novinar sam.
Novinarke Espresa vozile su voz za Kosovo! Hvala mašinovođi! (VIDEO)
Odgovoram pozitivno. Mislim se – ovo će, s nas dve, u najavi biti avantura. Otići ću na Kosovo, napokon. Otici ću u deo u kom su Albanci. Obići cu Mitrovicu. Pricaću sa Srbima koji žive dole, koji svoje Kosovo ni po cenu glave ne zele da napuste. Ne znam kako je tamo danas, u januaru 2017. godine, ali eto – videću.
I ta avantura u najavi postala je to zaista.
Rano ujutru već smo bile na stanici. Prikupile smo izjave, ukrcale u voz. Tokom puta smo fotkale, tražile zanimljivosti, slikale se, pravile selfije.
U vozu je bilo nekoliko policajaca, dosta njih u civilu, nekih zvaničnika, brdo novinara, ali I ljudi koji turistički idu dole. Najveća frka i gužva, pravi mali parti, bio je kod stola gde je aparat za kafu i utičnica. Vezani kao psi za kablove koji pune mobilne telefone rađala su se poznanstva, orio se smeh.
Atmosfera opuštena kao da idemo kolima u Novi Sad a ne u pokretnom bilbordu srpske zastrave dole na Kosovo. Kao da ovima dole ne guramo prst u oko, a realno ne da ga guramo, nego sa noktima uvrćemo zenicu.
Kad odjednom…
- Albanci su postavili mine na pruzi. RTS objavio video – reče jedna koleginica. Stiže "puš" (obaveštenje) Espresa! I mi pišemo isto. Auuu, majka mi to čita…gledam u Maru, malo je pobelela.
Je*ote, jel moguće? Pretrnula sam, u sekundi. Pomišljam na nju. Mislim se, kud joj nisam izmrvila bromazepam u nešto da prespava moj put. Ali, ko se ovakvoj situaciji pa nadao? Iako mi nije najbistrije u glavu, zovem je i smirujem. Nije to ništa…
A onda kontam – ma da su hteli da nas dignu u vazduh ne bi video snimak postavljanja bombe završio na Jutjubu. Smirujem se, kontam, nema od toga ništa…
Voz ide dalje, a mi se, na konto postavljenih mina, sprdamo. Lupetaram kako sam previše lepa da umrem, I kako je bolje da sedimo u poslednjem vagonu jer ćemo tamo možda i da preživimo. Ali… neka kamenčina stoji mi u stomaku. Vidim da ovaj put neće biti onakav kakvim sam ga zamišljala.
Mašinovođa voza za Kosovsku Mitrovicu se ne plaši hapšenja: Ja bih išao do granice!
Prisećam se urednikove šale noći pre toga da pije za Marinu i moju dušu jer se možda nećemo vratiti. Kadar neverica.
