NEKADA SU SVE SRPKINJE BILE ZALJUBLJENE U NJEGA, A NISU ZNALE KROZ ŠTA PROLAZI: Čačkalicama crtao obezglavljene...

Pevač Nemanja Nikolić je svoju karijeru započeo pre tačno 20 godina, u prvoj sezoni najpopularnijeg muzičkog takmičenja „Zvezde Granda“, i ostao upamćen kao jedan od šestoro finalista.

Već na prvom albumu otpevao je dva velika hita „Drugarice“ i „Bebo moja“, a vrhunac njegove karijere desio se 2008. godine, kada je objavio megahit „Da se napijem“, koji se sluša i dan-danas.

U velikoj ispovesti, pevač se dotakao svog detinjstva, odrastanja u maloj sredini, dolaska u Beograd i perioda najveće popularnosti.

Jesi li bio zaljubljive prirode kada si bio mali?

„Jesam, ja sam generacija ’84 i nije se polagao prijemni zbog bombardovanja i mogao si da upišeš školu koju hoćeš. Ja sam hteo Umetničku, pa sam tu morao dn prijemni jer je crtanje bilo na polaganju, i ja gde ću, upišem onu u kojoj ima najviše devojčica – to je bila Medicinska škola u Prokuplju, završio sam opšti smer.“

Kakvo je bilo tvoje detinjstvo?

„Imao sam srećno detinjstvo, bila je inflacija, a tata je putovao po Poljskoj i Makedoniji, tada su svi radili neki mali šverc da bi preživeli. Sećam se da sam imao krive zube, pa je očeva plata bila tri ili pet maraka, a proteza je bila 25, ja sam je nosio dve nedelje i bacio sam je. Imam godinu dana mlađeg brata i ispunjavali su nam sve želje.“

Kako se brat zove, da li je on poznat javnosti?

„Marko se zove, on je poznat u drugoj sferi, on se bavi psima, imamo odgajivačnicu pasa. On ima troje dece. Ostao je kod kuće, ima puno problema i stvari za koje treba da bude srećan, ali dole ima manje briga, a Beograd je čudan grad, treba znati plivati.“

Kada si došao u Beograd?

"Posle srednje škole sam volontirao šest meseci i trebalo je da se zaposlim kao medicinski tehničar. Imam jedan dan radnog staža ali se desila audicija, došao sam za Beograd i tako sam ostao ovde.“

Od koga si nasledio talenat?

„Majka lepo peva, ali je domaćica, a otac je slikar, on se bavi likovnom umetnošću. Ja sam do svoje 14. godine mislio da ću biti slikar, slikao sam i pravio izložbe u svojoj okolini. Kad sam bio četvrt irazred, naslikao sam neki pejzaž i druga slika je bio papagaj, blizu škole je bio jedan lokal u kome smo kupovali pljeskavice i žuti i crni sok i onda je vlasnik tog lokala kupio te dve slike i dao mi šest meseci besplatno da jedem pljeskavicu i uzimam crni ili žuti sok.“

Kada si došao na audiciju za „Zvezde Granda“, da li si pomislio da je pevanje tvoj život?

„Nisam, u finalu se našlo nas šestoro, trebalo je samo pobednik da dobije auto i album, a ostali ništa, međutim Saša Popović već pre finala odluči da svi pobeđujemo i svi dobijemo albume. Posle smo dobili turneju, danas smo ovde, sutra u Las Vegas, pa Florida… Pevali smo u ‘Navy Pier-u’ to je jedan specijalan objekat u Čikagu. Ima jedna anegdota, došli mi tamo, a Žika Jakšić kaže ‘kad bi ovi znali iz kakvog smo mi potoka došli’. Pre nas je tamo pevala Selin Dion, a pre nje Prins.“

Jeste li bili svesni tada toga?

„Mislim da nismo, tek sada razmišljam gde sam sve bio i pevao. Skoro da ne postoji mesto gde nismo bili. Trebalo je da idemo u Rusiju, ali nismo, u Kinu nema potrebe da idemo, ali smo obišli sve ostalo.

Vas šestoro ste bili veoma popularni, ali niko nije ostao pri vrhu?

„Tanja Savić je ostala pri vrhu možda, imala je raznih uspona i padova, ali teško je ostati na toj poziciji. Imali smo mnogo sreće.“

Koliko ste tada imali novca na računu?

„Dosta smo zarađivali, ali nismo imali gde da potrošimo, non-stop smo putovali i radili. Ja sam imao maniju sa cipelama, imao sam 300 pari cipela. Sećam se nekih „boss-ovih“ dubokih patika na aerodromu u Frankfurtu, koštale su 700 franaka, a ja sam te večero zaradio 400, nisam imao dovoljno, to je bila 2005. godina. Pozajmim 300 franaka i kupim ih, i moj otac ih dan-danas ih nosi kad ide u lov.“

Šta je najluđe što si dobio od fanova?

„Bilo je svega, prodali smo pet domova sindikata (sadašnja MTS dvorana, prim. aut.), sećam se da sam dobio muške tange. Imao sam jednu sobu koja je bila puna lutaka i slika. Svako od nas je imao svoju poštu, morali smo da podižemo poštu i odgovaramo na pisma fanova i da šaljem svoje autograme. Čelnici ‘Granda’ rekli su nam da je to obavezno. Morali smo da se slikamo sa gostima posle nastupa, to je takođe bilo pod obavezno. Nije bilo ono da pobegneš ili da nećeš, morao si. Sve je bilo drugačije, prošlo je 20 godina ali drugačije je i u svetu i ovde. Ljudi su bili drugačiji.“

Bio si dva puta u rijalitiju, u „Dvoru“ i u „Parovima“, kakva iskustva nosiš odatle?

„Prvi rijaliti je bio pevački i to je okej, a ovaj drugi ne znam, ušao sam na mesec dana da pevam, ali sam ostao šest meseci. Ja sam dosta pozitivnog izvukao iz tog rijalitija. Dobio sam novu publiku, crtao sam po ceo dan. Crtao sam čačkalicom i svaki dan sam na papiru oslikavao svoje psihičko stanje. Bilo je tu anđeo bez glave, reka, gola ženska dela beo glave i tako. Psihijatar je bio tamo i pitao me je šta to znači, ja mu kažem da sam se tako osećao. Sada ne bih ušao nikada. Posle toga sam zdravstveno otišao u onu stvar, imao sam infarkt“.

Da li si tamo otišao zbog novca?

„Ne, zbog novca nisam ulazio, ušao sam kao dobar prijatelj te kuće… Imao sam svoje ispade, tako ne spavaš, hrana je loša, nas 40, svi imamo neku šifru. Tako su okolnosti jako zaje*ane…“

Da li si nekada radio pod temperaturom, kako se to izdržava?

„Pevao sam dosta puta, upala krajnika, temperatura… Piješ na silu, da te otvori malo.“

Kažu da belo vino širi glasne žice?

„To je meni i pokojni Cune Gojković rekao: ‘mali, dobro pevaš, ali nemoj da piješ rakiju, pi belo vino jer to širi glasne žice’. Ali ja tvrdim da nikakav alkohol nije dobar za glasne žice. Ja pijem rakiju ako ima domaća, ako ne, onda viski.“

Bonus video:

(Espreso / Nova /Nemanja Vasiljević Prenela:M.S.)