MINJA BOGAVAC: Fali nam samo Sterijina nagrada za padanje u nesvest u kadru iza Vučića!

Možeš li da nam kažeš još nešto o saradnji s Kokanom Mladenovićem?

- I ranije sam volela njegove predstave i političnost i provokativnost koju one imaju. Već sam na nekoliko projekata sarađivala s Markom Grubićem koji je njegov dugogodišnji saradnik. Mislim da smo Kokan i ja sarađivali vrlo dobro jer Kokan voli procesno pozorište u kom se osećam dosta komotno, tako da je ovaj tekst koji sam pisala i uobličavala u velikoj meri nastao i od glumačkih improvizacija koje je Kokan zadavao devojkama kao neke teme. One su se s tim igrale, a moj je zapravo posao bio da zajedno s Kokanom to spakujem u jednu strukturu i da naravno sve te stvari napišem i dramski uobličim.

Ti si poznata po društveno angažovanom radu. Smatraš li da u Srbiji ima dovoljno društvenog angažmana?

- Meni se, u mom getu ili balončiću u kome živim, čini da ga ima veoma mnogo. Neprekidno viđam ljude koji su u buntu i oko nečega se trude, vrlo su politički i drušveno svesni. S mnogim ljudi razgovaram i stalno sam pod utiskom da će se sigurno neke promene desiti, ali onda eto svaki rezultati izbora nas ostave s pitanjem koliko zapravo daleko dopire taj društveni angažman. Čini mi se da društvenog angažmana u Srbiji ima, ali da nije dovoljno ubojit. Konstantno sa srpskim društvom imam to jedno pitanje i veliki znak pitanja iznad glave. Meni se čini da ovde žive izuzetno pametni ljudi, izuzetno daroviti pojednci u raznim oblastima, dnevno viđam mnogo intelektualaca. Predajem i u školi gde viđam mnogo pametne dece i onda mi nikako nije jasno kako kao društvo ne uspevamo da uspostavimo sistem koji bi bio dobar za sve.

U predstavama “Muškarčine” i “Crvena - samoubistvo nacije” bavila si se pitanjima rodnih uloga i odnosa, rodne (ne)ravnopravnosti, nasiljem i mizoginijom. Imala si dosta problema prilikom izvođenja “Crvene” u nekim mestima u Srbiji?

- To jeste bio pokušaj da se predstava zabrani, ali ona nije, barem mislim, nikad sistemski zabranjena. Tu se više radi o sistemu koji je potpuno pogrešan. Kad na rukovodećim mestima u institucijama kulture imate ljude koji nemaju ni elementarno obrazovanje o tome šta je kultura, onda oni smatraju da neke stvari mogu da se reše zabranama ili smatraju da na sceni ne treba da se pojave neke stvari koje su provokativne i koje na neki način pokušavaju da nešto razmrdaju. Često pričam da kulturi u društvu odgovara mesto koje u jednom stanu recimo ima kupatilo. Kad se tu dobro “izribate” sve druge stvari će se lakše rešiti i nećemo kolektivno umirati od nekakvih bolesti prljavih ruku, što se nama često dešava, jer na mestima gde su ljudi koji su odgovorni za kulturne sadržaje ili kulturne ponude nekih institucija sede ljudi koji su tu dovedeni stranački i koji bukvalno ne operišu nekakvim elementarnim pojmovima i stvarima.

Takođe, čini me se da u Srbiji jako veliki postotak te cenzure pripada zapravo nestručnosti. Kad ste nestručni, vi ne znate da radite posao kojim se bavite i vrlo ste uplašeni da će vas odatle skloniti jer ne znate čemu biste se vratili. Čovek koji ima svoja interesovanja i svoje zvanje ne bi ni prihvatio da se bavi poslom u koji se ne razume. To u kulturi deluje lako i onda se dese takve zabrane, kao što je bio slučaj s Leskovcem, Zrenjaninom, Pančevom… Imali smo probleme oko zakazivanja te predstave zbog njene eksplicitnosti. Čini mi se da te zabrane u velikoj meri zapravo dolaze iz neznanja, mnogo pre nego iz sistemske potrebe da se nešto sruši. Međutim, kad na mnogo mesta imaš takvu vrstu cenzure lokalnih ljudi, to govori o jednom totalno zastrašujućem sistemu na čijem vrhu se nalazi “izložba necenzurisane laži”. Onda govorimo o ozbiljnoj diktaturi i ozbiljnom strahu.